Kako sam prodao pijanino

Mora da je taj pijanino tašti mnogo značio kada je uvek bila spremna da kaže: „Prodaćete ga samo preko mene mrtve”. Došao je nažalost i taj dan i supruga i ja prelomismo da prodajom „petrofa” rešimo nekolicinu finansijskih problema. Dobro sam se pripremio, analizirao oglase, savetovao se sa prijateljima i odlučio da ga, barem za početak, ne dam za manje od 1.300 evra.

Uslikao sam ga i postavio oglas na dva, tri najposećenija sajta. Osetivši se finansijski bezbedno, kao da sam već obavio pola posla, već sutradan sam se kod prijatelja dodatno zadužio i poručio mu da ništa ne brine jer stiže lova od klavira.

Dodatno me je osokolilo to što se već sutradan javio prvi potencijalni kupac. Dočekao sam ga sa onim prepoznatljivim ushićenjem koje osećamo pred platu, još s vrata sam ga ponudio kafom i pićem. Međutim, lik je odmah skrenuo u sobu sa „robom”.

Onda je nekim neviđenim zahvatima u nekoliko poteza rastavio pijanino moje tašte na nekoliko delova. Tako ga je razgolitio da bi se jadni instrument, da je živo biće, verovatno postideo. Tada sam shvatio da je kupac u stvari bio i prodavac, tačnije preprodavac koji ovakve predmete zna u dušu. Daleko surovija od toga bila je „dijagnoza” koju je postavio:

– Ovo ne vredi mnogo – sasuo mi je u lice. – Rezonantna ploča mu je na više mesta napukla što utiče na kvalitet zvuka. Moljci su napali delove drvene konstrukcije. Čekići nisu pravilno raspoređeni i na tome bi moralo dosta da se radi. Treća pedala pomalo zaglavljuje. Mehanika nije dobra...

Ne, dosta više, pomislio sam u sebi. Moj san o 1.300 evra raspršio se u sekundi. Više reda radi, a valjda i zato što je to uobičajeno, pitao sam ga koliko on misli da vredi i koliko bi dao.

– Ma, to što bih ja vama dao nije ni za pomenuti. Evo, 400 evra.

– Toliko!?

– Mogao bih 450. Ali to je zadnja cena.

Ispratio sam ga s neskrivenim razočarenjem, pomalo ljut, ne znam na koga, i poželeo mu mnogo sreće u njegovom poslu. S narednim danima stiglo je otrežnjenje. Kroz stan je prošlo više potencijalnih kupaca pojačanih nekim stručnjacima, muzičarima, profesorima, klavir-mehaničarima... I svi, baš svi, ponovili su onu brutalnu priču o rezonantnoj ploči, čekićima, moljcima, pedali. Shvatio sam da je to istina. Nije pomoglo ni što sam cenu na sajtovima iz dana u dan obarao.

Tražio sam 600 evra, na kraju i 500. I ništa. Bio sam prinuđen da donesem najtežu odluku – pozvao sam lika koji me je prvi posetio i ponudio mu pijanino za 450. Došao je sa nosačima, isplatio me i odneo klavir. Na zidu taštine soba ostala je rupa, u uspomenama moje supruge praznina, a u mom džepu 850 evra manje nego što sam planirao.