On i niko drugi

Evropom 1969. godine odjekuju odjeci studentskih nemira. Vraćam se sa studija iz Pariza u Beograd. Nosim sa sobom bes studentske mladosti Evrope. Evropa se ljulja zahvaćena protestima mladih. Pariz je veliko bojno polje. Sorbona je u plamenu. Sve se izmešalo: nada, ljubav, mržnja.

Svi žele bratstvo, jednakost, ravnopravnost. Iako znaju da je to daleki san koji mnogi neće nikada dosanjati.

Beograd je miran grad. Lica ljudi su ravnodušna, otupela. Razočaranje je prisutno i kod mladih i kod starih. Sve što je donela studentska pobuna 1968. je nestalo. Nestala je želja za promenama, za slobodom i demokratijom. Talas uzavrele mladosti nasukao se na bedeme hipokrizije i licemerstva. Ljudi ulicama idu kao senke. Svi govore o prošlosti, niko o sadašnjosti i budućnosti. Na licima se čita: ova prilika se neće skoro ukazati narednim generacijama. Stari su nesrećni, mladi razočarani.

Nekoliko godina pre toga Televizija Beograd je emitovala seriju „Ludi, mladi svet“ o novim rok grupama. Moderno režirane ove emisije su izazvale veliku pažnju i bile veoma popularne među mladima. Rokeri duge kose, muzika nabijena energijom, sve je to bilo suprotno važećem muzičkom ukusu. Iako veoma gledana, serija je brzo ugašena.

Odlazim kod Miodraga Marinkovića, urednika Zabavne redakcije, nudim koncept emisije za mlade. Za divno čudo, iako sam potpuno anoniman, bez ikakvog iskustva na Televiziji, urednik prihvata moj koncept. Upoznajem Dimitrija Stančulovića, reditelja koji se tih dana vratio iz Amerike. On je nekoliko godina stariji od mene i već ima TV iskustva. On predlaže jednu revolucionarnu stvar: da emisiju emitujemo direktno iz studija, sa orkestrom koji će svirati „živo“ i pevačima koji će direktno pevati u mikrofon. Nema play beck-a, nema foliranja.

Pitanje voditelja emisije nije se postavljalo. Znali smo svi od početka da to može da bude samo Dragan Nikolić. On i niko drugi. Naš Džems Din. Buntovnik bez razloga sa Čubure! Čuveni lik iz filma „Kad budem mrtav i beo”, Džimi Barka.

Opušten, neposredan, iskren. Bio je u stanju da zapeva bez glasa i da ceo studio peva s njim. To je bio on. Nespretan u pokretima, vešt na rečima. Zračio je mladalačkom energijom. Svi su ga voleli, mnogi su bezuspešno pokušavali da ga imitiraju. Dragan je jedinstven i neponovljiv. Kada se emituje „Maksimetar” cela Jugoslavija je ispred televizora. Jedni gledaju emisiju zato što ga vole, drugi zato što ga mrze. On je sve ono što oni nisu.

Zvezda je rođena! Život se sa ulice preselio u TV studio koji je postao ostrvo slobode. Jednom mesečno, jedan sat, „Maksimetar” je bio nezavisna država u kojoj su vladali mladi sa Draganom na čelu. Tu nije bio dozvoljen pristup vladajućoj ideologiji i politici. Tu su mladi vladali po svojim pravilima.

Dragan je bio vođa, on je komandovao, propisivao načine ponašanja i oblačenja. Izvan studija je vladao jedan drug Vođa. Ovde u studiju je suvereno vladao Dragan.

„Maksimetar” je bio država radosti, muzike, pesme, slobode. Svi su bili ravnopravni, nije bilo ni bogatih ni siromašnih ni potlačenih ni ugnjetavanih, ni vladara ni podanika. Niko nije odgovarao za svoj izgled, govor, mišljenje. Svi su bili bogati jer svi su imali isti kapital: mladost! To je bila Nova Arkadija, zemlja srećnih ljudi.

„Maksimetar“ je kao i Platonova „Država” bio idealistički projekat. I kao svaka idealna „država” nije mogla dugo da opstane na balkanskoj vetrometini. Propast je došla kada je vlast shvatila da je Draganova popularnost tolika da baca senku na lik i delo velikog Vođe. A to je bilo nedopustivo!

Vlast je reagovala kao što reaguje svaka vlast: brzo i odlučno! Dragan je pozvan u vojsku. Agonija „Maksimetra” bez Dragana je trajala kratko. „Maksimetar” je ubrzo ugašen, njegovi stanovnici su preko noći ostarili. Sve su izgubili osim sećanja da su u jednom trenutku bili mladi, srećni i slobodni!

Scenarista emisije „Maksimetar”