Japanci na električnom ćilimu

Skoro pa prođe dvadeset peta zima u Japanu. Ova je bila najblaža u poslednjih četvrt veka, barem u gradu u kom živimo, oko šezdeset kilometara severno od Tokija. Ove godine su nam računi za gas, koji koristimo za bojler, grejanje i kuvanje, dosta manji nego prethodnih godina. Naš stan u Japanu nikada nije bio zimi ugrejan kao što su stanovi u Srbiji, iako odvajamo za gas mesečno, otprilike, jednu prosečnu srpsku platu.

Na zimu nesrećne 1993. i 1994. godine imali smo goste iz tadašnje Jugoslavije. Ugostili smo ih u našem domu i sigurna sam da su bili zahvalni na našem gostoprimstvu, međutim ne mogu da zaboravim njihove reči da se nikada do tada nisu toliko smrzli. Iako su došli iz Jugoslavije, koja je tih godina patila pod sankcijama, bili su više nego iznenađeni kako se (ne)greje u jednoj od najbogatijih zemalja na svetu.

Zime u ovom delu Japana nisu ni blizu toliko hladne kao balkanske. Ipak, osećaj je drugačiji zato što je u zatvorenom prostoru izuzetno hladno. Japanske kuće i stanovi imaju samo jedno prozorsko staklo. Dupli prozori su uobičajeni samo na Hokaidu. Kad zimi sedite blizu prozora, osetite neprijatne nalete hladnog vetra. Centralnog grejanja nema.

Kad su naši gosti stigli, prvo što im je privuklo pogled bila je grejalica. U dnevnom boravku, koji ima oko tridesetak kvadrata i sastoji se od dnevne sobe, trpezarije i kujne, tipična japanska grejalica na kerozin radila je punom snagom i nije naročito uspevala da nas zagreje. Mi smo na to već bili navikli i prihvatili smo mišljenje da je hladnije zdravije, ali naši gosti su cvokotali.

Kad upalite grejalicu, prvih nekoliko minuta se oseti jak, neprijatan miris kao da sedite pored motora aviona. U svakom uputstvu za upotrebu savetuje se da se prozori širom otvore kad se grejalica uključi i da se provetrava svakih sat vremena. Oni zimogrožljivi to ignorišu, a oni koji brinu o zdravlju dosledno prate uputstva.

Grejalice imaju kanister od nekoliko litara koji morate da punite barem jednom dnevno, a kerozin donosite sa benzinskih pumpi u dvedesetolitarskim kanisterima dva do tri puta nedeljno. Uvek sam se pitala kako bi bilo ako bi neki nepažljivi pušač iz našeg komšiluka napravio katastrofalnu grešku. Na svakoj terasi svakog stana ima zimi barem dvadeset litara kerozina.

Ako sedite blizu grejalice, deo tela okrenut prema grejalici biće vreo, a drugi deo tela će se smrzavati. U stanu se uvek sedi obučen u nekoliko slojeva, što vam sigurno otežava kretanje. Zahvaljujući poskupljenju nafte, sredinom prve decenije dvadeset prvog veka, grejalice na kerozin postale su luksuz, na našu sreću, i zamenjene su grejalicama na struju i gas, koje su čistije i efikasnije.

Japanci pored grejalica koriste i „hotokapeto” (od engleskog „hot carpet”), vrstu električnog ćilima koji se stavlja ispod dela nameštaja koji se najviše koristi ili se sedi direktno na njemu. Japanci sede u gomili i greju noge na tom tepihu čije su dimenzije obično dva puta dva metra.

Ono što Japanci najviše vole zimi i što ih najbolje ugreje jeste „kotacu”. To je nizak električan sto koji emituje toplotu, pokriven je jorganom, preko kog se stavi ploča koja služi kao sto. Svi članovi porodice i gosti greju donje ekstremitete ispod stola, pokriju se jorganom do struka, a obuku nekoliko džempera da im se leđa ne smrznu. Sesti za kotacu, piti čaj ili sake, jesti mikan (vrlo ukusne japanske mandarine) uobičajena je slika u svakom japanskom domu.

Električni kotacu pojavio se pedesetih godina prošlog veka kao naslednik tradicionalnog, srednjovekovnog, za koji se koristio užaren ugalj. Moderan, električan kotacu je sigurniji, topliji i praktičniji. Misli se o najsitnijim detaljima, pa jorgan ima džepove za razne sitnice, knjige i vrlo važan objekat u svakoj kući: daljinski upravljač za televizor. Najmoderniji modeli se reklamiraju kao „antiodor”. Navodno, u mogućnosti su da neutrališu miris prljavih čarapa.

Japanci uživaju da sede pod kotacuom, ušuškani i ugrejani i neretko se desi da grupno utonu u snove za stolom. U jednoj ledenoj kući sam držala časove engleskog grupi dece sedeći pod kotacuom. Čekajući svoj red, desetogodišnji mališan je zaspao. Bilo mi je žao da ga probudim iako mu snovi tog puta nisu bili besplatni. Često je i meni bilo teško da držim otvorene kapke.

Dugo godina sam mislila da Japanke nisu naročito zimogrožljive. Lako i elegantno odevene sede u hladnim fiskulturnim salama na raznim školskim svečanostima. Pokoji stranac, ušuškan u perjanu jaknu, svakim pokretom tela pokazuje koliko je hladno. Posle izvesnog vremena mi je otkrivena tajna njihove izdržljivosti. Magična reč je „hokairo”, kesica (često samolepljiva) koja sadrži hemikalije koje emituju toplotu oko osam časova. Japanke, a verujem i njihovi muževi, prilepe po nekoliko kesica preko donjeg veša, na leđa i tabane.

Deca obavezno imaju u svakom džepu hokairo koji im greje ruke. Za mene je hokairo bio ljubav na prvi dodir. Nije bilo više nezagrejanih učionica i holova gde bih morala po nekoliko sati da se smrzavam i posle oporavljam kad se vratim kući. Zimi, pre posla, izlepim se i ceo dan, bez imalo drhtanja odradim posao.

Kao i svim strancima koji dođu u Japan i probaju hokairo, tako su i nama magične kesice pomogle da se toplo i prijatno naviknemo na hladne japanske odaje. Posle prve zime mi je bilo savršeno jasno zašto su izmislili električne daske za klozetske šolje koje emituju toplotu. I dalje ne razumem zašto radijatori i centralno grejanje ne bi zamenili kerozin, kotacu i hokairo. Još manje razumem zašto Japanci greju sve izuzev soba. Ali da nije tako, Japan ne bi bio ono što jeste.

Vesna Belušević,

Cukuba, Japan