Trpljenje i strah

Za samo jedan dan ubijene su čitave nekad stabilne srpske sredine. Selo Svinjare kod Kosovske Mitrovice, iako obnovljeno, danas je beživotna skupina kućica u koje se retko dolazi, a selo Čaglavica nadomak Prištine postalo je većinski albansko. U školi je 2004. bilo 120 đaka, a u ovu nastavnu godinu upisano je njih dvadeset dvoje.

Već dvanaest godina svakog 17. marta se saznaje i otkriva šta je odnela vatra pogroma i dokle je sve stigla  rušilačka etnička sila. Nasilje 17. marta poručilo je Srbima da im se neće dozvoliti život u gradu. Masa koja je precizno išla od jedne do druge srpske kuće ili stana pokazala je da, bez obzira što gradskih porodica – kao na primer u Štimlju – ima samo tri, vrlo dobro zna gde su i da ih treba eliminisati. I tako je bilo, njih više nema, a hram iznad ovog gradića je oskrnavljen i avetinjski pust. Niko ovde nije siguran, od onih neprimetnih staraca koji broje svoje poslednje dane u Prištini i Prizrenu, pa do naizgled stabilnih novih većinskih srpskih opština integrisanih u kosovski sistem. Nije 17. mart 2004. uništio samo kuće, crkve – tog dana uništen je minimum vere u zaštitu i institucije.

Ožiljci pogroma najrečitije govore u Deviču, u Drenici. Kada se prođe iza kolutova bodljikave žice i Kosovske policije ulazi se u zonu ledene tišine. Iako obnovljen, ovaj hram i kompleks pustinjaka Svetog Joanikija Devičkog nikada neće imati onu toplinu koju je imao pre pogroma. Sirotinja vernika, skromna ruka patrijarha Pavla, hrabrost pokojne igumanije Paraskeve iz pepela albanskog razaranja u Drugom svetskom ratu podigli su Devič. Naslednica igumanije Paraskeve, mati Anastasija, ostala je sa svojim sestrama među golim zidovima, nije im ostalo ni parče odeće, ni kašika, mesecima se jelo iz plastičnih tanjira pod šatorom i u kontejneru. Pogrom se pretvorio u trajni pečat straha i nesigurnosti, po njemu se računa vreme na Kosovu i Metohiji. On je presudno odlučio da međunarodna zajednica nagradi Kosovo i prizna njegovu nezavisnost.

„Šta vi hoćete“? ponavljao je u konaku manastira Gračanica visoki britanski zvaničnik Džon Sojers. „Vi morate prihvatiti odgovornost, vi ste odgovorni.“ Uzalud su ga Oliver Ivanović, otac Sava Janjić i autor ovog teksta zasipali fotografijama ruševina crkava i žrtvama, njega nevini ljudi nisu interesovali, kao što većinu danas ne zanima zbog čega je u zatvoru Oliver Ivanović.

Jedan od tragičnih junaka pogroma, Toma Milosavljević iz Lipljana, navukao je kapu na glavu, umešao se u rulju koja upada u njegovu kuću, lomio zajedno s njima, sačekao da zapale zavese a onda golim rukama gasio svoj dom. „Jedan je lopatom udarao fotografiju mog najmlađeg sina, bila je na zidu. Srce je u meni uzdrhtalo”, svedočio je Toma. Neki drugi ili treći talas te večeri spalio mu je dom.

Strah je ostao svuda i na svakom mestu.

„Nisam pesimista, doći će bolje vreme, ali sada pravog povratka nema. Izgleda da moramo da čekamo i trpimo“, kaže doktor Zvonko Stašević iz Suvog Dola kod Lipljana. Trpljenje je jedina reč koja svih ovih godina obuhvata svaki segment života na Kosovu i Metohiji, u njemu je sadržana sva nesloboda, svaki lični i opšti udes i poniženje.

„Srbija treba da prizna Kosovo kao suseda i da ne sprečava njegovu međunarodnu integraciju”, izjavio je juče kosovski predsednik Hašim Tači i dodao da se treba čuvati uticaja Rusije, trgovine ljudima i verskog ekstremizma. Ova izjava je opomena upućena pred godišnjicu pogroma, ona podseća ko drži ključeve haosa i na koju stranu on može da se okrene.