U kakvu to slobodu bežite

Solun – Kako je paradoksalno izgledalo tih sinoćnih dvadesetak sekundi snimka na „Juronjuzu“, u koliko je stalo svedočanstvo o poseti Anđeline Džoli mokrom, improvizovanom šatorskom izbegličkom kampu u grčkoj luci Pirej.

Holivudska zvezda i veliki humanitarac jedva se držala na nogama u pokušajima da se odupre pritiscima talasa onih koji su pokušavali da joj priđu i dodirnu je.

Televizijska kamera fokus sa njenog ubledelog lica bez osmeha pomera ka široko nasmejanim i srećnim licima pokislih i promrzlih izbeglica. Kako je malo potrebno za sreću i kako malo za tu lažnu injekciju nade da će već od sutra pasti ograde na makedonskoj granici i sve one druge na putu ka zapadnoj Evropi.

Ko je koga to juče u Pireju utešio? Nit kraćeg televizijskog priloga nit snažnijeg podsticaja za razmišljanje. Za otkrivanje slabosti naših sposobnosti da sudimo. Za otkrivanje mnoštva ograničenja naših intelektualnih instrumenata rasuđivanja o svetu i veku u kojem živimo, pritisnuti stvarnošću iz koje bi najradije pobegli. Sa ili bez Anđeline Džoli.

Tih nekoliko televizijskih sekundi zabeležene izbegličke sreće nije ništa spram snažnih sati i sati dugometražnih dokumentarnih filmova, snimljenih upravo na temu najveće seobe ljudi i izbegličke krize od završetka Drugog svetskog rata i prikazanih u Solunu na 18. Festivalu dokumentarnog filma – Slike 21. veka. Većina od 300 filmova, koliko ih je u ukupnom broju na festivalu, bavi se ovom temom. Ove godine uveden je čak i poseban program, pod nazivom „Izbeglice: bekstvo na slobodu?“, a znak pitanja u naslovu nije tu nimalo slučajno.

U kakvu to slobodu beže, iz svojih ratom, bedom ili strahom razrušenih domova, toliki silni ljudi iz nekoliko zemalja Bliskog istoka i Afrike? U onu kakvu smo mi za njih projektovali, osmislili, domaštali, usput zazirući od njih jer nisu naši, skroz beli, skroz „religijski ispravni“? Neka od ovih pitanja otvaraju se tokom gledanja tih rasnih dokumentaraca snimanih istrajno, uz puna autorska požrtvovanja, mesecima i mesecima. Poput grčkog filma „Sanjajući život“ u režiji vrsnog iranskog dokumentariste Morteze Džafarija, koji je i sam iskusio izbeglički život.

Džafarijev film na najubedljiviji mogući način svedoči o tome kako drama izbeglica nema početka, ali nažalost nema ni kraja. Autor dokumentuje samo mali deo njihovog neizvesnog dugotrajnog putovanja, i to onaj od turskih obala do privremenog šatorskog naselja na grčkom ostrvu Lezbos.

Objektiv njegove kamere postaje moderno sredstvo za stvaranje istorijskog zapisa o tome šta njihovo putovanje znači. Autor je svestan da je nemoguće do kraja zabeležiti pravu dramu koju preživljava svaka osoba pojedinačno. Svako od onih pet do osam hiljada, koliko ih dnevno u gumenim čamcima stiže samo na ovo grčko ostrvo.

Džafari beleži srećna lica onih koji su stigli do ove faze svog neizvesnog putovanja. „U Evropi su sve fini ljudi, poštuju decu“, kaže u kameru sredovečni Sirijac okružen svojim brojnim potomstvom. „Ljudski život se poštuje u Grčkoj i Evropi, a tamo odakle ja dolazim život nema vrednost. Nikakvu“, kaže sa takvim mirom jedan Iračanin sa malom ćerkom (ženu je usput zauvek izgubio), izlazeći iz gumenog čamca koji je od opasnih morskih struja i talasa spasio omanji ribarski brod. Zajedno sa Mortezom Džafarijem pokušava da sabere koliko je zaradio krijumčar ljudi samo od ovog jednog „utovara“. Od sto do sto dvadeset hiljada evra!

Sanjajući život, onaj bolji i slobodniji kakav su gledali na MTV zahvaljujući internetu, sedamnaestogodišnji Alsaleh iz Sirije i Jašim iz Iraka, bežeći od od smrti koju seju pripadnici Islamske države koji su okupirali njihova sela, završili su svoje izbegličko putovanje u zatvoru za maloletnike nadomak Atine.

Alsaleh i Jašim su junaci grčkog filma „Najduža trka“ Marijane Ekonomu, koja je njihovu zatvorsku svakodnevicu, prijateljstvo, suđenje i oslobađanje pratila punih osam meseci. Ti dečaci koji nikada pre nisu videli reku, a kamoli veliko more, i iza rešetaka su srećni. Srećni što su živi, što ih tretiraju sa poštovanjem, što su na suvom i redovno se hrane, što mogu da igraju fudbal, a da im zbog toga niko ne preti smrću. Jedino im je teško kada zovu svoje majke. Jednu u Siriju, drugu u Irak, a tamo je rat.

Alsalehu i Jašimu i zatvor znači slobodu. Onu za koju su trčali najdužu trku – oko dva i po meseca putovanja od kampa do kampa i osam meseci zatvora. Po izlasku iz zatvora trka se nastavlja do krajnje neizvesnog finiša. Novca za plaćanje švercerima ljudi više nema. A u Idomeniju je još uvek spuštena rampa...