Pogled na Evropu preko Hrvatske i Turske

Postoji li u ovom gradu neka turistička atrakcija?, upitao je stranac svoje domaćine u jednom od najlepših srpskih gradova. Postoji, ali se prošle godine udala, odgovorili su mu ljubazni domaćini. Nije jasno da li ova anegdota govori o večitoj spremnosti da se našalimo na sopstveni račun ili samo odražava onaj deo kolektivne svesti koji stalno ponavlja da u ovom nesrećnom delu sveta malo šta imamo da pokažemo ili pružimo, ali bismo zato iz nekog drugog dela sveta tako mnogo mogli da uzmemo.

I šta ćemo sada kad su nam se sve atrakcije udale?

Kao i u prošloj, sva je prilika da ni u ovoj kampanji stranke neće voditi glavnu raspravu o Evropi ili Kosovu, a verovatno neće ginuti u debatama o ekonomskim reformama ili nezaposlenosti.

Nije teško pogoditi da će epicentar kampanje zapravo biti jedna ličnost – Aleksandar Vučić, pri čemu će ga njegovi saborci opisivati kao stub reformi ili naše budućnosti, dok će ga protivnici najmanje napadati zbog njegovog odnosa prema Evropi, Kosovu ili ekonomiji, već zbog njegovog odnosa prema – njemu.

Zašto su se građani umorili od Evrope? I kako je moguć umor od nečega što nismo ni stigli da vidimo ili osetimo?

Istina je da rasprava o Evropi u Srbiji liči na „Bolero”, delo sazdano na beskrajnim varijacijama jedne lepe teme, koje je i sam autor Moris Ravel jednom opisao kao „delo za orkestar ali bez muzike”, dok se u knjigama može naći anegdota kako jedna gospođa na svečanoj premijeri tog dela da viče: „Upomoć, upomoć, kakav užas od muzike”.

Ali taj zamor od evropskih tema nije nastao samo zato što su birači prelomili, već što nekako osećaju da se taj put do obećane zemlje stalno produžuje, a cilj pomera.

Možda je za taj zamor kriv osećaj da dobar deo političke, ekonomske elite odavno živi svoj evropski san – u kojem su neki fondovi uvek otvoreni, u kojem su predstavnici te elite već u prvoj godini tranzicije rešili sve životne probleme a onda 15 godina obećavali građanima da se nalazimo na dva koraka do Evrope i boljeg života.

Na drugoj strani te scene, u kojoj 98 odsto proevropskog dela društva zapravo samo pomaže eliti da živi sopstveni evropski san i pristaje na ulogu voajera boljeg života, uspostavlja se i evroskeptična ili istočnjačka elita, koja, doduše ne u toj meri, već lično oseća blagodeti uspona ruske ili kineske ekonomske moći, ali će, izgleda, proći koja decenija pre nego što se ta moć prelije i na neke sasvim obične građane.

Sociolozi vole da kažu kako se svako moderno društvo razvija i obogaćuje u stalnim sukobima tradicionalista i liberala, ali nije jasno šta se dešava kad se taj sukob vodi samo u veoma ograničenim delovima društva, u evro ili rusofilskom džet-setu, dočim ogromna većina ostaje na ledini, raspamećena od klecavih ekonomskih reformi i temeljnog socijalnog raslojavanja.

I dobro zna da u Srbiji svakako ne postoji besmislenija priča od one o političkim gubitnicima. Koji sede na terasama jadranskih vila ili ispijaju šampanjac na zadnjem sedištu „bentlija” i setno razmišljaju kako su proćerdali blistavu političku karijeru.

Zato je i onaj deo društva koji nije poginuo u ratu licenciranih liberala i tradicionalista, a nije izgubio svu životnu energiju u borbi od nedozvoljenog i nenarodnog minusa u banci, ostao u šoku dok je posmatrao najnovija evropska pomeranja. Zašto Evropa čini takav napor da objasni kako u njoj zapravo ne stanuju evropske vrednosti?

Ili, jednostavnije – zašto taj ideološki i civilizacijski nered, od kojeg su mnogi obrazovani ljudi iz Srbije tražili spas upravo u ubrzanom priključivanju Evropi, sad postaje sasvim legitiman u Briselu, Londonu ili Berlinu?

Turski lider Tajip Erdogan kao da je želeo da osramoti Evropu koja je decenijama ponižavala tako veliku zemlju i civilizaciju.

Učinio je gotovo sve što nikako ne bi smeo neko ko pokušava da postane član evropskog kluba, ali je proteklih nedelja postao čovek koji više utiče na sudbinu Evropske unije od većine predsednika ili premijera. Jeste i hapsio urednike najvećih medija, gušio opoziciju, kršio ljudska prava u svakoj mogućoj prilici, ali mu je, i pored toga, Brisel napravio ustupke kakve nije učinio nijednom turskom lideru pre njega.

Nije ostalo jasno da li je Erdogan nagrađen jer je obećao da nešto neće učiniti – neće slati stotine hiljada izbeglica i tako narušavati evropski spokoj. Ili možda zbog nečega što je učinio – rušenja jednog aviona.

Ako se za Tursku može i naći neko geostrateško opravdanje – velika zemlja, ekonomija u usponu, a veoma osetljiv položaj, nije jasno kroz koji to ideološki i civilizacijski filter u Briselu prolazi nova hrvatska vlast. Ne smem ni da pomislim šta bi se dogodilo u Srbiji kad bi jedan od čelnika vladajuće stranke poručio lideru najveće manjinske stranke da, ako se ne oseća sigurno u Srbiji, ode tamo gde bi se osećao sigurnim. A jedan od lidera HDZ-a upravo je to poručio Miloradu Pupovcu, a Evropa je ostala nema.

Jer, kao što svi dobro znamo, pre nego što neko postane deo EU, mora da ispuni najviše standarde u poštovanju ljudskih prava. Osim ako neko ipak ne odluči da nije prilika ili trenutak. Jer bi u Briselu svakako već neko primetio da je za ministra kulture izabran čovek koji je objavljivao tekstove u štampanoj stvari koja se zove „Nezavisna država Hrvatska”, osnovanoj od nikada neosuđene osobe koja se zove Ante Pavelić. „Baš kao nekim cirkuskim trikom, jedan se grafit – Je suis (ja sam) ustaški sin – odlijepio od uličnog zida, oživio i preuzeo ukupnu vlast”, napisala je ovih dana novinarka Heni Erceg.

Ali pre i posle takve opaske u Beograd stižu opomene iz Hrvatske da će usporiti put Srbije ka EU. Nije reč o tome da Srbija nije zaslužila takve podlosti od otvorenih simpatizera Pavelića. Nije ih zaslužila ni sama Evropa.