Susedska uslovljavanja

Stagnacija u regionalnoj saradnji na Balkanu u moru tekućih kriza prolazi manje zapaženo iako se radi o veoma značajnom mehanizmu za ukupnu stabilnost i dalji održivi razvoj regiona. A da ta stagnacija zaista postoji potvrđuje odsustvo dinamike u realizaciji političkih ciljeva u ovoj saradnji i odlaganje strateških infrastrukturnih projekata o kojima je već ranije postignut politički konsenzus. Otvorena pitanja ponovo stupaju na političku scenu. Najnovije aktuelizovanje srpskog pitanja u srpsko-hrvatskim odnosima to najbolje odslikava, dok sve češće posete Beogradu lidera srpske manjine u Hrvatskoj, člana hrvatskog Sabora i predsednika SNV dr Pupovca, o tome nedvosmisleno svedoče. Dokaz više je i to da prilikom poseta Beogradu dr Pupovac uglavnom zaobilazi „svog“ hrvatskog ambasadora.

Izbeglička kriza i njeni efekti su važan razlog pomenute stagnacije. EU je, naime, glavni motivacioni faktor regionalne saradnje, a upravo nju je izbeglička kriza najsnažnije pogodila i uslovila redefinisanje sopstvenih prioriteta. Regionalna saradnja se u poslednje vreme svela prevashodno na bezbednosna pitanja u funkciji pariranja izazovima izbegličke krize. Istovremeno se pokazalo da niz regionalnih inicijativa koje formalnopravno i politički deluju u regionu (Crnomorska ekonomska, jadransko-jonska, Jugoistočnoevropski proces, Dunavska strategija itd.), bez suštinskog angažovanja EU, nisu objektivno u stanju da efikasno deluju u prilog dinamičnog razvoja regionalne saradnje. Od ove ocene delimično odudara najnoviji mehanizam – Berlinski proces – koji je upravo i nastao kao pokušaj da se regionalna saradnja pokrene na „zdravim i realnim“ osnovama. Ostvarena je početna dinamika: utvrđena je lista infrastrukturnih projekata, institucionalizovana saradnja komora, pokrenut je mehanizam rešavanja bilateralnih sporova. Ali je i ovo zbog aktuelnih kriza i „novih“ prioriteta EU (institucionalne reforme, izbeglička kriza, stanje evrozone), i Nemačke kao pokretača procesa, sada u svojevrsnom stanju mirovanja. Ako se tekuća stagnacija regionalne saradnje dalje produbi prerašće u krizu sa elementima jačanja uticaja jednostranih interesa pojedinih subjekata i nove dinamike otvorenih pitanja u susedskim odnosima.

Kada je reč o Srbiji, regionalna saradnja je važna jer je značajan instrument politike vladajuće elite prema evrointegracijama i održivom razvoju, s jedne, i instrument relaksiranja otvorenih pitanja u bilateralnim susedskim odnosima, s druge strane. Najavljuju se otvaranja druga dva prioritetna poglavlja 23 i 24 u pristupnim pregovorima Srbije sa EU. Sa njima se otvara i veoma značajno pitanje zaštite nacionalnih manjina koje se kod većine naših suseda visoko kotira na interesnoj političkoj lestvici prioriteta u vezi sa pristupnim pregovorima. Hrvatska to kontinuirano daje do znanja u svakoj prilici, s jasnom porukom da će tim pitanjem uslovljavati Srbiju na putu ka EU. Valja podsetiti da je svojevremeno predsednik Srbije Tadić u Briselu morao uveče sa rumunskim predsednikom Baseskuom da potpiše zapisnik o manjinskoj problematici s posebnim uslovima za status rumunske manjine kako bi ovaj sutradan pozitivno glasao za status kandidata Srbije za EU. Rumunija i dalje visoko tretira svoje manjinsko pitanje i poznate zahteve oko Vlaha u Srbiji i realno je očekivati da ga aktivno postavlja i kroz EU. Bugarska je takođe aktivno sa istim intencijama u EU otvorila svoje manjinsko pitanje u Srbiji. Mađarski krajnje desni Jobik u Evropskom parlamentu i EU u celini neće odustati od velikomađarskih zahteva prema Vojvodini. Sve u svemu, imajući u vidu i najnovije poruke iz Zagreba, Beogradu predstoji nova dinamika u regionalnim i susedskim odnosima. Zadatak za novu vladu ili ne, Srbija će se u narednom periodu suočiti s navedenim pitanjima. Pri tome oslanjanje prevashodno na EU u uslovima ozbiljnih kriza sa kojima je suočena neće i ne može biti dovoljno.

Diplomata u penziji