Drugi grob Isusa Hrista

Jerusalim, maja

Izvan starih gradskih zidova, u jednoj strmoj ulici na kraju grada, leži drugi Hristov grob. To je vrt, ograđen žutim kamenim zidom sa gvozdenim vratnicama, na kojima piše: Grob u vrtu za koji mnogi veruju da je u njemu počivalo telo Gospoda našeg.

Ispod toga navod iz Svetoga Pisma: Ja sam vaskrs i život mrtvih i ko u mene poveruje neće poginuti nego će imati život večni.

I najzad, razume se: Ulazna cena: 1 šiling po osobi.

Zvonimo.

Jedna gospođa, srednjih godina, u slamnom šeširu, sa rukavicama za šofiranje, otključala nama je vrata, naplatila ulaz u bonovima Kukove Kompanije, i saopštila nam da naš vođ mora da ostane pred vratima.

– Zašto?

– Ja ću vas voditi.

Napolju, usijala se ulica na suncu, i usred nje naš dobri vođ g. Hano stoji tužan. Navikao je već izgleda da ga unutra ne puštaju.

– Pa, može on, ipak, da pođe s nama? Zalažemo se mi za njega siromaha.

– Neka, hvala – veli sam vođ pomirljivo – ja ću vas čekati ovde.

– Što?

I naš vođ nam objašnjava u po glasa:

– Gospođa koja čuva vrt ne trpi vođe. Jer, vidite, molim vas, ima dva groba. Onaj stariji sa crkvama, gde se na hadžiluk išlo sedamnaest vekova, i ovaj novi, koji nema još ni pedeset godina. Mi strancima mora da pokažemo i jedan i drugi. Pa kada nas stranci pitaju, šta mislimo koji je pravi, mi slegnemo ramenima. Šta znamo? Možda je pravi jedan, možda nije ni jedan ni drugi. To gospođa ne dopušta da se kaže. Ovaj grob, grob koji ona čuva, to je jedino pravi. A kada se neki vođ, dok ona o tome priča, nepoverljivo nasmeši, teško njemu. Toliko nas je najzad namrzla da nas ni preko praga ne pušta. Između njenih zidova caruje samo njena istina...

I vođ prekida objašnjavanje, jer gospođa koja čuva grob okrenula se gledajući podozrivo šta to vođ nama sada šapuće.

Polazimo.

Gospođa nam odmah saopštava ono što smo već znali ili mogli naslutiti: Ona je čuvar vrta sa grobom Gospodnjim, a taj vrt joj je na čuvanje poveren od naročite jedne engleske misije, koja je otkupila ovo parče zemlje i stenja. Vrt se održava od priloga pobožne pastve i od ulaznica posetilaca.

– Izvinite, gospođo – govorimo mi, poučeni od našeg vođa, sa puno obzira – izvinite, ali otkuda sada u Jerusalimu dva groba Hristova? Sve naše hadžije od pamtiveka išle su na onaj stari sa mnogim crkvama, tu se molili, tu davali da im se osvete krstovi, brojanice, ikone. Sa njima se vraćali ti sveti ljudi. I mnogo priča ima o čudima koja su ovi krstovi, na grobu blagosloveni, činili docnije u dalekim našim zemljama na severu. Zar su, pobožni i smerni, svi oni pored Hristovog Groba prošli kao pored turskoga groblja? Zar je ovo pravi grob?

– Da! Bez prigovora, kratko odgovara gospođa iz Engleske.

– A onaj stari?

– Vama je rekao vaš vođ, ako nije neznalica kao svi ostali, da je na tome mestu tek 325 car Konstantin podigao dve crkve. Trista godina posle smrti Hristove trebalo je naći mesto, gde je kažu svete knjige, poginuo mučenički jedan čovek, za koga niko skoro u njegovoj domovini nije verovao da je bog, kao što je on tvrdio za sebe da je Silni car, koji je namah postao vatreni hrišćanin, ognjem i mačem zapretio je Jerusalimu tražeći da mu se pokaže gde je zakopan Hristov krst, a gde je grob njegov. Ja ne hulim, ja govorim tako što mi je vera u koju verujem draga, ali ko zna kakav su krst podmetnuli carici Jeleni da ga tobože otkopa, ko zna kakav grob u steni pokazali caru Konstantinu i kazali da je Hristov. Nevernici koji su morali da odobrovolje hrišćanskoga cara.

– Dobro. A ovaj novi?

Gospođa nas je povela kroz vrt, oskudno zasađen mladicama i cvećem koji teško napreduju u krečnoj zemlji, povela nas do kraja vrta, do jednog obronka, sa koga smo mogli da vidimo, levo po strani, drugi jedan obronak.

– Golgota, znači mrtvačka glava na starom jevrejskom jeziku. Ma da se u jevanđeljima pominje kao opšte poznati breg kod Jerusalima, nema u Jerusalimu ni u okolini nijednog brega, koji bi se zvao tako ili slično. General Gordon, onaj general Gordon, koji je poginuo u opsadi Kartuma, kada je 1885 došao u Jerusalim, slučajno naiđe na obronak ovamo i pogleda onaj susedni ovoga istog brega na kome smo. I iznenadi se. Jer u kamenu obronka jasno je video jednu ogromnu mrtvačku glavu. Pogledajte!

Pogledali smo. Na tome obronku odista, kada se pažljivo gleda i ima dobra mašta, može da se nazre nešto nalik na mrtvačku glavu. Dve okrugle rupe, nedaleko u istoj visni, između njih jedna duša, gore uska dole šira, kao nosna šupljina, a dole vodoravno kamen kao da je usečen, pa liči na neka krezuba usta.

– Imate pravo.

– Čim je general Gordon video to, došao je na misao da je ovo brdo možda Golgota. Nazvano tako zbog ove lobanje koja se vidi na kamenom obronku. Počeo je da traži grob i odista u podnožju brda uspeo i da ga nađe.

Još nije podignuta kapela, još kandila ili ikone nisu porazmeštane po toj maloj pećini. Samo jedna gvozdena vrata s rešetkom i krstom. Unutra jasno se vidi kako je kamen klesan da se tu postavi kovčeg.

Umesto vere, Jerusalim na svakom koraku budi u našim srcima sve različitije sumnje.

– Ovo bar liči na grob! Rekao je neko od nas.

– Je l’ te? Obradovala se čisto naša vodilja. A glavni razlog zašto treba verovati da je ovo Hristov Grob, a nije onaj stari, nisam vam još ni rekla. Početkom našeg veka, otkriveni su drevni zidovi Jerusalima, zidovi koji su opasivali grad u doba kad je Hristos živeo. I ti su zidovi ne ispred nego iza staroga Hristovog groba. Šta to znači? Znači da je nemoguće da su one crkve – nad Hristovim Grobom. Jer niti se kamenovalo i raspinjalo, niti sahranjivalo između samih gradskih zidova. Golgota je morala biti negde izvan njih. Ovde, dakle...

Kada smo izašli iz vrta sa Grobom, našli smo našeg vođa, gde nas čeka sedeći na kamenu, u oskudnoj senci jednog sparušenog drveta.

– Jeste li videli.

– Jesmo.

– E, a ako drugi put dođete, pokazaću vam i treći grob.

– Treći?

– Jeste. Sad je baš ovde jedna ekspedicija američkih naučnika. Neće ni po predanju, kao car Konstantin, ni po nadahnjujuću, kao general Gordon, da traže Hristov Grob. Nego pokušavaju da ga nađu primenjujući naučne metode. Računaju tačno po podacima Svetoga Pisma i ostalih savremenih i bliskih spomenika. Onomad je baš vođ ekspedicije dao izjavu ovdašnjim novinarima da su njegovi drugovi i on na najboljem putu da nađu pravu Golgotu i pravi grob Gospodnji.

Jadne hadžije koje dolaze na poklonjenje! Gde da se poklone? A još jadniji oni koji su već bili na hadžiluku! Pogrešno su se, izgleda, klanjali...

(Politika, 17. jun 1928. godine)