Pesnik koji je izbegavao kalupe

Srpska poezija, na početku 20. stoleća, ističe prof. Đorđije Vuković, uzdigla je veštinu pravljenja stiha i to je bio jedan opšti poduhvat. Metrika je kod Sima Pandurovića dosta osobena i po tome se on izdvaja u našoj tradiciji. Nasuprot Jovanu Dučiću, koji se toliko držao dvanaesterca, katrena, ukrštene i obgrljene rime, Pandurović uzima više metričkih elemenata, pa često izbegava kapupe, tako da se pesme jasnije razlikuju.

Knjigu Sima Pandurovića (Beograd, 1883–1960, Beograd), jednostavno nazvanu „Pesme”, objavila je Srpska književna zadruga u 107. „Kolu”. Izbor je načinio i predgovor napisao prof. Đorđije Vuković. Na predstavljanju knjige, pored priređivača, govorio je i prof. Radivoje Mikić.

Poezija, tvrdi Vuković, umire od radikalnog pesimizma, ili zapada u stilsku jednoličnost, i tu nije po sredi samo filozofija doslednosti, nego i stil koji o tome odlučuje. Ali, nisu sve pesme takve – „Mi, po milosti božjoj, deca ovog stoleća”, „Potres” i mnoge druge, ublažavaju taj radikalizam i lišavaju se previše oštrih sudova o datim stvarima. U „Aliluji” tek jedan stih donosi takav sud: „Danas je život samo ružna mrlja”. Drugi problem je gomilanje apstraktnih pojmova: duša, nada, sreća, ljubav, smrt, vera, sudbina, lepota, sloboda ili volja, što bi odgovaralo nekom traktatu. Oni se ređaju, kao u „Iluziji dugoj sećanja i nade”: „Promiču ponos, milosrđe, vera,/ polet i ljubav, i hrabrost i nada”. Duševno stanje obrazuju elementi koje autor ne svodi na ono što je najgore. Moralista osuđuje laž, zlobu i mržnju, koju negde i prihvata, dok sa druge strane, hvali radost, lepotu, slobodu i hrabrost.

Robovanje naroda pod tuđim vladarima opisuju lanac i jaram. Ali, ropstvo je za Pandurovića i metafizički pojam. Sudbina drži ljude u jarmu. Čovek u „mističnoj mreži” sudbine toliko je pasivan da gotovo ništa ne preduzima („Kronična starost”). Fatalizam, ipak, nije ubio ideju slobode i ljudi kidaju lance. Učesnik u borbi za oslobođenje, 1912. i 1913. godine, relativizovao je ideju nužnog ropstva, pa su i dvoje mladih pokidali konce što ih „vežu za prostor, vreme, tonove i boje” („Svetkovina”).

Prof. Đorđije Vuković smatra da Simo Pandurović nije dobio mesto u srpskoj književnosti koje mu pripada: „Od pesnika njegovog doba: Dučića, Rakića i Disa, Pandurović je najmanje izučen i on spada u one koji su delimično poznati. Njemu nije posvećena nijedna monografija, ili duža studija, koja bi pobliže ispitala osnovne elemente njegove poezije i bacila svetlost na njegovo delo u celini. Dva zbornika, koja su mu posvećena, sastoje se od pojedinačnih radova, koji ne rešavaju taj problem”.

Posle 94 godine, kaže prof. Mikić, pesme Sime Pandurovića su se, u izboru i sa predgovorom Đorđija Vukovića, opet pojavile u izdanju Srpske književne zadruge. Ovo izdanje ima za cilj da predstavi najbolja pesnička ostvarenja Sime Pandurovića i da pokaže zbog čega istoričari srpske književnosti, poput Jovana Deretića, uz nekoliko drugih pesnika (Milan Rakić, Jovan Dučić, Vladislav Petković Dis, Steva Luković) baš Pandurovića svrstavaju u „pesničko jezgro moderne”, ukazujući time na izuzetan značaj opusa ovog pesnika. A pošto je Sima Pandurović jedan od onih pesnika naše moderne koji je od samog početka pesničkog delovanja bio i ozbiljno osporavan (pre svega od Jovana Skerlića u dobro poznatom tekstu „Jedna književna zaraza”) i kasnije dosta oprezno prihvatan, svako izdanje njegovih pesama je dobra prilika da se ukaže i na kontroverze koje su pratile ovu osobenu pesničku pojavu. I kao što se u Pandurovićevoj poeziji pojavljuje jedan u toj meri pesimistički obojen doživljaj sveta i života, da se dosta dugo smatralo da mu baš u tome nema ravnog među srpskim pesnicima, tako se i formalna strana Pandurovićevih pesama može posmatrati kao tipičan izdanak simbolističke škole, budući da ovaj pesnik kao retko ko brine o obliku i izrazu u svojim pesmama.

Mada je Pandurovićeva poetika simbolistička, mada on nastoji da u svoje pesme uključi one simboličke elemente koji su najpodesniji da izraze doživljaj sveta i života koji je zasnovan na tamnim tonovima i ostvaren uz korišćenje vrlo grubih slika i prizora (groba, tame, raspadanja tela), naglašava Mikić, ne sme se gubiti iz vida da ovaj pesnik postojano brine o pesničkom izrazu i zato je veliku pažnju posvećivao i izboru pesničkih oblika (u rasponu od soneta do višedelnih pesama) i izboru tipa strofe (sestina, kvinta, katren, tercina, prstenasta strofa), što je, sasvim očigledno, rezultat želje da se u stihu postigne visoko majstorstvo.

Dragan Lakićević je podsetio na 24. mart 1999. godine, kada su u Srpskoj književnoj zadruzi uvedena dežurstva, kako bi se sačuvale vredne knjige, i rekao da je u međuvremenu objavljeno petsto novih naslova.