NATO žrtve, lobisti i srpski izbori

Obeležavamo godišnjicu početka NATO bombardovanja Srbije koje je bilo nepravedni zločin nad našom zemljom. Tada su gotovo tri puna meseca avioni i krstareće rakete uništavali ljudske živote i važne objekte. Svako od nas pamtiće dok je živ šta je radio tog 24. marta kada su počeli napadi. Moramo izgraditi kulturu pamćenja žrtava našeg naroda, bez obzira na to da li su one iz Prvog ili Drugog svetskog rata, ili iz devedesetih, i da li su se desili u granicama Srbije ili van njih. Srbiji je neophodna institucija poput izraelskog memorijalnog centra Jad Vašem koji bi se konstantno i sistematski bavio izučavanjem naših žrtava i edukacijom novih generacija o njima.

Naša prošlost u kojoj smo imali iskustvo NATO bombi (i to ne samo mi u Srbiji već i Srbi u Republici Srpskoj) obavezuje nas da ne budemo članica tog vojnog saveza. No i naša sadašnjost u vidu stravičnih terorističkih napada u Parizu i Briselu govori nam da članstvo u toj vojnoj alijansi ne donosi garanciju bezbednosti, a da pri tome predstavlja izuzetno skup reket koji mali plaćaju velikim radi „zaštite“. Padaju u vodu i argumenti natovskih lobista poput Jelene Milić kako, eto, nove članice dobijaju ogromne milijarde investicija. Primer Hrvatske dovoljno govori da je priča o „velikim investicijama“ samo jeftin marketing.

Ne samo zbog prošlosti i sadašnjosti već i zbog budućnosti Srbija ne treba i ne sme da postane članica NATO-a. Time bi ne samo doživela još jedno istorijsko poniženje već bi zatvorila vrata prema istoku. I to ne samo prema Rusiji već i prema Kini koja je jasno i diplomatski saopštila da joj smeta širenje NATO-a jer to ugrožava njene investicije u tim zemljama. Istorijski i emocionalni, ali i racionalni politički i ekonomski razlozi govore da Srbija ne treba da postane članica ovog vojnog saveza koji se od odbrambene alijanse transformisao u agresivnog globalnog žandara.

Pri tome u NATO lobiste ne svrstavamo samo gospođu Milić, koja uspeva da posle svakog nastupa zbog jednostranosti, agresivnosti i antiruskog patosa poveća u javnosti broj protivnika članstva u Atlantskom paktu za jedan procenat, već i sve one političare, stranke i medije koji otvoreno ili perfidno promovišu „koristi od članstva“. Pored DS-a, u čijim redovima su poznati pronatovski političari, imamo i gotovo čistu „NATO koaliciju“ Tadić–Jovanović–Čanak. Njihova politika se svodi, osim na očajnički pokušaj prelaska cenzusa, na tri cilja – članstvo u NATO-u, priznanje nezavisnosti Kosova i uvođenje sankcija Rusiji. Ne treba mnogo trošiti reči na to koliko bi bilo opasno da takva koalicija s takvim ciljevima dođe na vlast – imali bismo težak unutrašnji raskol koji bi vodio ka sukobima, a moguće i ka građanskom ratu.

S druge strane bi dolazak na vlast političara koji bi pokušali da jednostrano raskinu ugovore sa NATO-om i EU uveo zemlju u zonu opasne destabilizacije koju bi izazvali stranci. Moj omiljeni ekonomski mislilac Nebojša Katić nedavno je u Kraljevu na tribini posvećenoj promociji njegove knjige rekao da kada bi naša država imala vladu koja bi bila „apsolutno nacionalno orijentisana i koja bi odlučila da ništa ne popušta strancima – Srbija bila urušena u roku od tri meseca“. Srbija je pri tome kroz pljačkašku privatizaciju oslabljena i prezadužena i osetljiva je na različite ekonomske i finansijske udare. Katić je naveo da bi strane banke samo pojačanom kupovinom deviza i nekupovanjem državnih hartija od vrednosti mogle da dovedu do rušenja kursa i sloma budžeta.

Zaključak Nebojše Katića je: Srbija ima mali manevarski prostor, njena osetljivost nije samo ekonomska već i politička i bezbednosna. Srbiji je potrebno jako mnogo mudrosti i odmerenosti da bi izbegla Scile i Haribde na kojima se može nasukati i slomiti. Neophodno je u ovim teškim i haotičnim vremenima provući se „ispod radara“. To jedino može izbegavanjem opasnih ovde pomenutih krajnosti, ali i odlučnom razvojnom politikom u kojoj mnogo značajniju ulogu mora imati država.

Politički analitičar