Francuski lonac

Pre samo nekoliko godina, u drugoj polovini 2012, najuticajniji britanski magazin „Ekonomist“ je, zbog jasnog levičarskog izbornog programa, proglasio novoustoličenog predsednik Francuske, socijalistu Fransoa Olanda, za „najopasnijeg čoveka u Evropi“.

Međutim, od proglašavanja finansijskog sektora za primarnog neprijatelja i obećanja da će se beskomprimisno boriti za društvo socijalne pravde i jednakosti, do zaokreta prema socijal-defanzivnim i liberalnim politikama, nije trebalo dugo da se čeka.

Taj zaokret je i simbolički započet kada je 30. marta 2014. za premijera postavljen Manuel Vals, predstavnik krajnje desnog krila socijalista. Ubrzo nakon toga, vladu napuštaju Zeleni, kao i troje ministara iz leve frakcije partije, i time je potpuno otvoren put neoliberalnim kontra-reformama.

Francuski socijalisti, dakle, kao i ostatak evropske umerene levice (uključujući i grčku Sirizu), zbog neodlučnosti da se upuste u borbu sa jakim protivnikom, ali i zarad zadržavanja privilegija koje nosi vlast, nisu odoleli šarmu neoliberalizma.

Štaviše, za razliku od nekih svojih socijalističkih prethodnika, Fransoa Oland i njegova vlada su „kapitulirali bez ispaljenog metka“. Posledica toga je nastavak socio-ekonomskog urušavanja države, povećanje društvenih nejednakosti i sve veća nezaposlenost.

Efekti potpuno suprotni onome što tvrde neoliberalni megafoni krupnog kapitala. Oland je zbog svega toga postao najnepopularniji predsednik u istoriji francuske Pete republike.

Ipak, završni udarac levičarskom predznaku socijalista će, sva je prilika, zadati ministarka Mirijam el Kormi s predlogom novog Zakona o radu, koji će dovesti do toga da radni slojevi rade duže, da budu manje plaćeni i da ih poslodavci lakše otpuštaju.

Mnogi se s neskrivenim čuđenjem pitaju kako je moguće da Oland i socijalisti, samo nešto više od godinu dana pred nove predsedničke i parlamentarne izbore, sprovode desniju politiku nego što bi desnica smela i da pomisli.

Kažu: „pa to je suicid“, uzimajući u obzir činjenicu da zbog specifičnosti francuskog političkog sistema umerena levica nikada nije došla na vlast bez direktne ili indirektne podrške radikalne, pa čak i ekstremne levice.

Međutim, oni koji to govore izgleda da ne vide da je francuski politički pejzaž od 2012. temeljno izmenjen, te da su poslednjih godina na delu političke strategije kakvih nije bilo od 1958.

Najpre su tome doprineli konzervativci rušenjem tzv. republikanskog konsenzusa, kada su pred poslednje lokalne izbore odredili strategiju: „ni levica, ni ekstremna desnica“.

Do tog momenta, naime, sve republikanske opcije - od ekstremne levice do konzervativaca - nastupale su manje-više otvoreno zajedno protiv Nacionalnog fronta u svim sredinama i na svim nivoima gde je postojala šansa da kandidat ekstremne desnice odnese pobedu.

S druge strane, socijalisti su ispravno procenili da posle svih desničarskih mera koje su operacionalizovali od kraja 2012, više ni pod kakvim uslovima u drugom izbornom krugu neće dobiti podršku radikalne levice.

Zbog toga je Oland, u nameri da se približi biračima centra i umerene republikanske desnice, odlučio da radikalizuje svoju liberalnu politiku. Kalkulacija je, po svemu sudeći, sledeća: Marin le Pen će u svakom slučaju ući u drugi izborni krug, tako da je ključni protivnik u prvom krugu u stvari kandidat konzervativaca.

Aktuelna vladajuća garnitura u Socijalističkoj partiji se, dakle, nada da će uz pomoć tradicionalnih glasača socijalista, ali i glasača centra i liberalne desnice, najpre pobediti Nikolu Sarkozija ili Alana Župea u prvom krugu, a onda, uz pomoć „svih republikanaca“, i Marin le Pen u drugom krugu.

Videćemo koliko će ovakva strategija dati rezultate. U svakom slučaju, racionalno gledajući, to je poslednja slamka spasa da socijalisti u još jednom mandatu dobiju predsednika republike i većinu u parlamentu. Naravno, po cenu da napuste najveći deo onoga što ih je do sada određivalo kao levicu.

Glavni i odgovorni urednik srpskog izdanja Le Monde diplomatique