Selo koje nosi parohovo ime

Stajićevo – Selo je osnovao sveštenik tako što je hteo da pomogne banatskoj sirotinji. Paroh Sava Stajić iz Elemira uložio je mnogo truda da se agrarnom reformom posle Prvog svetskog rata zemlja dodeli i dotadašnjim bezemljašima i sirotinji. Tako je pored Ečke i u blizini Begeja osnovana kolonija, a posle i selo kome su još za sveštenikovog života dali njegovo ime – Stajićevo.

Milinko Đorđević živi u istoimenoj ulici u Stajićevu.

– Ulica je dobila ime po mom stricu, koji je bio borac NOR-a, a naši preci su iz Aradca stigli u koloniju prilikom njenog osnivanja posle Prvog rata – priča Milinko. On godinama sakuplja beleške o istoriji ovog kraja po arhivima, zadrugama, seoskim mesnim zajednicama i školama. O nastanku Stajićeva i životu u selu u prošlom veku priredio je rukopis za knjigu i sada traži izdavača. Za osnivača kolonije Savu Stajića, Milinko kaže da je rođen u Velikom Bečkereku 1881. godine. Tu je završio osnovnu školu i veliku gimnaziju, a onda i pravne nauke u Gracu i Bogosloviju u Sremskim Karlovcima. Od 1904. nalazio se na mestu protonamesnika u Elemiru.

U crkvi je bio izuzetno cenjen: uman, radan, energičan i preduzimljiv, a u ličnom životu veoma skroman. Zato je i primećivao sirotinju oko sebe i uvek nastojao da joj pomogne. Tako je došao i do ideje da se  pomogne bezemljašima, i to u sklopu agrarne reforme. Reformom je zemlja dotadašnjih veleposednika i grofova dodeljivana dobrovoljcima, što im je obećano kada su pozivani na Solunski front. Elemirski paroh se izborio da se zemlja da i sirotinji, ali pod zakup. Već kod prvih pokušaja pojavili su se problemi. Zemljište koje je određeno za kolonizaciju bilo je u vlasništvu Altruističke banke iz Budimpešte, a nalazilo se iza Ečke, s leve strane Begeja. Taj atar zvan Rudine, Pavlovo, Livade, Rarovac, Petra i slično bio je udaljen od dotadašnjeg boravišta kolonista po okolnim selima. Zbog toga su se oni kolebali, a od 150 meštana Elemira, za koje je zahtev podneo lično Sava Stajić, u prvi mah je pristalo njih tridesetak. – Danju su se upisivali, a noću ispisivali – jadao se sveštenik. Siromašnima je teško padao rastanak s  komšijama, a na početku su morali i da dugo putuju.

Ipak, kolonizacija je obavljena. Iz Aradca su se doselile 62 osobe, iz Elemira i Farkaždina po 42, iz Ečke 26 ljudi, Taraša 25… Iz ostalog dela Srbije došlo je troje, a po jedan iz Slovenije i Bosne. Pre podizanja sela ovde su dve godine kolonisti obrađivali zemlju, putovali ili živeli u kolibama i zemunicama, a onda su od 1922. gradili novo selo. Ono je postavljeno u blizini tvrdog puta Zrenjanin–Pančevo. Tada nije bilo ovakvog puta do Beograda. A vodilo se računa da je u blizini i parobrodsko pristanište pošto su se rekom prevozila i roba i putnici. Selo je projektovano na prostoru jedan puta jedan kilometar, geometrijski pravilno je raspoređeno pet uzdužnih ulica u pravcu istok–zapad i jedna poprečna sever–jug. U međuprostoru postoji osam istovetnih kvartova.

Prilikom dodele placeva sam Sava Stajić je predložio da se jedan pored drugog smeste komšije iz starog kraja. Pošto se plaćao zakup zemljišta za tu namenu, teško se dolazilo do novca. Stoga su se komšije udruživale i sprezale u poslu jer nije bilo dovoljno konja za obradu zemlje, pa čak i uvodili i podzakupce da bi mogli da izmiruju obaveze. Opet se Stajić angažovao i izborio se da se u te svrhe zemlja delom može iznajmljivati Agrarnoj zajednici. Tako su kolonisti opstajali i s vremenom skroz otkupljivali zemlju. Kad su hteli da grade crkvu, paroh Stajić ih je savetovao da najpre naprave školu.

Stajićevo je od početka brzo napredovalo. Selo je posetio izvesni gospodin Mitran, lični sekretar predsednika engleske vlade Mekdonalda. Tom prilikom je izjavio da kolonija brže napreduje od svih koje je u to vreme sprovodila vlada u Engleskoj. Nakon Drugog svetskog rata i ubrzane industrijalizacije, dosta meštana odlazi u Zrenjanin da bi radilo u fabrikama. Njihove kuće kupuju doseljenici, mahom iz Bosne. Stajićevo se kasnije nije tako brzo razvijalo. – Možda i zbog toga što više nije bilo ljudi poput Vase Stajića, kaže Milinko Đorđević, hroničar ovdašnji.