Hrist na predgrađu

Hriste, veliki moj druže, siđi u ovaj dan na prljavo predgrađe;

Tu, gde su u mesto zavese, okna od leda,

U fabrike raspevanih dimnjaka pod oblacima sivim;

Tu gde umesto gradskog stražara šeta poniženje i beda

Čekaju te hiljade gladnih ruku dece, uplakanih žena

I ljudi nemih u svome neizmernom bolu.

O, ti, što si bos lutao Vitlajemom i krvavio noge o jerusalimske ploče

Bio pljuvan, uhođen i nikad počašćen sa bogataške trpeze,

Brate u plaču, prijatelju u velikoj tuzi miliona;

Ti koji si zavoleo Magdalenu kao i raspevane breze

Pojmi ovaj težak bol nesrećnog Skarona:

Dođi i spasi nas bede!

Svetom danas otmica i nebratstvo vlada, Tvoje raspeće samo bogati mogu da kupe;

Narod moje vrste koji ljubi i kad strada

Čeka te gromom iz oblaka!

Dođi i bičem isteraj trgovca iz hrama;

Sa mrazne ulice pokupi sve prosjake i skitnice;

Požuri, o ti, što imaš srce kao odsev dalekog sazvežđa

Od čekanja u grimasu bola izobličilo se moje lice.

...Idem posrćući predgrađem,

Doći će možda? Ili zakon drugi od njegovog raspeća diktira?

Doći će, ali kada? – Gle, njegova senka na večernjem bregu!

– Učitelju! Ne, to je samo varka vetra što na harfi užasa svira

I moja tuga ostaje kao avet za stopama u snegu.

(Politika, 7. januar 1929. godine)