Blaženo obaveštajno slepilo

Ponovo je puklo, a izgleda neće prestati. Terorizam dobija na zamahu, agresivnosti i bezobzirnosti, a mediji neodoljive gladijatorske poslastice: krv i smrt na sve strane, kao životne teme.

Nema valjanog odgovora na pitanje: dobro, a kada će sve ovo da se završi? Naravno da neće uskoro ili neće uopšte, i nema nade da nasilje bude ukinuto apelima, osudama, molbama, ili još većim nasiljem. Važno je ne zateći se tamo gde je moguće razaranje. Ali, gde je uopšte to?

Statistika, kao hladni računovođa smrti, pokazuje da većina nikada neće biti napadnuta, što nije nikakva uteha za žrtve i njihove familije. Ipak, na udaru se može naći bilo ko, bilo gde, bilo kada, i u tome je suština i smisao opšte distribucije straha. Razaranje i ubijanje bez milosti i selekcije nije primarni cilj, već strah, kao užasni odjek onoga što je bilo, pogotovo najava novog udara koji neminovno dolazi.

Zašto su moćne i organizovane države uglavnom laka meta terorističkog nasilja? Ima tu mnogo važnih razloga, a ključni je što ekstremisti uglavnom ne idu na temelje vlasti, već na nebranjeno stanovništvo. Pred takvom jednostavnom nasilničkom filozofijom, snage bezbednosti redovno deluju posle svega, a država se uvek nalazi u pospanoj defanzivi. I očekuje napad, znajući da je on kad-tad neizbežan. Što je udar očekivaniji i načelno predvidiv – iznenađenje je veće, a sistem, svuda i uvek otklanja samo posledice i preduzima mere tek kad je opasnost (privremeno) minula.

U poslednjih dvadesetak godina svetski terorizam je postao fanatičniji, ali sa većom dozom ubilačke inteligencije. Zapad je prilično arogantan i uglavnom ravnodušan na žrtve nasilja izvan Evrope. Taj nivo letargije uslovljen je prilično lagodnim i ciničnim obrazloženjima vankontinentalnog intervencionizma. U Londonu priznaju da su rušenja Sadama i Gadafija bile glupe greške, pre svega poznatog seiza američkih vođa, Tonija Blera. Njegova je agresivnost bila manijačka, sa manje ili više tupavim obrazloženjima, kao što je i odgovor islamskog šejtana bio bezobziran.

Mala je uteha da je politika Zapada bez mnogo mozga dovela do ekspanzije jezivih ritualnih pogubljenja i razaranja koja su izvedena u Evropi, uglavnom da bi je potresla do nivoa užasnog nespokoja. „Obični“ teroristički akti više nisu dovoljno atraktivni. Razaranja na Bliskom istoku i u severnoj Africi, nemaju medijsku pažnju u Evropi. To su samo obične, skoro marginalne vesti. Prave informacije, one koje prekidaju sve druge, jesu udari na Njujork, Pariz, London, Madrid, Brisel.

Pokazivanjem uzaludne snage posle užasnih tragedija, evropske države jasno iskazuju krotki strah od sistemske sterilnosti. Policajci na ulicama, specijalci koji kontrolišu prolaznike, uveravanja da su „mere bezbednosti podignute na najviši nivo“ imaju značaja samo u oblasti saznanja građana da država nešto važno čini. No, to su samo prividi ohrabrenja.

Pravilo prvo u antiterorističkoj borbi: ako ekstremisti stignu na mesto napada – napad je neodbranjiv. Pravilo drugo: borba protiv njih se ne vodi kad stignu gde su naumili, jer je to ono što žele. Pravilo treće, a moglo bi da bude najvažnije: teroristički napadi se sprečavaju obaveštajnim operacijama i razbijanjem grupa pre nego što one budu operativno spremne. Dakle, snage bezbednosti misle uvek, a pucaju samo ako nema drugog izlaza. A tada je uglavnom kasno.

Saznanje da evropski policajci ne razmenjuju podatke o kretanju označenih ekstremista deprimirajuće je za sve koji znaju šta su preventivne mere. Izraelska specijalna grupacija za obaveštajne antiterorističke operacije sprečava više od 90 odsto planiranih napada u fazi kada oni mogu da budu sprečeni. Ono što se dogodi, promakne i njima, ali oni preduzimaju nemilosrdne i uporne akcije likvidacije terorista „post festum“. Tu im se omakne i prekomerna upotreba sile, pa i udari na nedužne. Ali je takav njihov sistem, inače bi u strategijskoj defanzivi brzo nestali.

Evropa će još dugo biti lako ranjiva, pre svega zbog blaženog obaveštajnog slepila, i zakasnelih spektakularnih mera, koje su uglavnom kulisa ničega. Ona se ne može odbraniti niti dodatnom liberalizacijom, niti uvođenjem karantina ili gulaga za sumnjive. Na ovom nivou razumevanja sopstvenih i tuđih sloboda ne može se odbraniti nikako, osim apelima i pozivima na jedinstvo. I porukama da je ujedinjeni zapadni svet jači od nasilja. Ono jest, jači je, ali ga ne može zaustaviti pošto ga ne poznaje.

Javljaju se i neki naturalizovani džihadisti, kreature poreklom sa Balkana, i prete paljevinama, kamom i otrovima. Jeste, i Balkan je projektovan za deo budućeg kalifata. Naravno da se takve pretnje moraju razumeti ozbiljno, makar ih izrekao operetski kandidat za kalifa, izvesni Amir Selimović, selo Svojat kod Tuzle, trenutno zaposlen u Siriji.