Smrt predsednika

Sukob između Ivana Stambolića i Slobodana Miloševića, dva politička prijatelja i na početku političke karijere istomišljenika, završen je tragično. Na Fruškoj gori telo Stambolića u jami punoj kreča otkrio je pripadnik Jedinice za specijalne operacije 28. marta 2003. godine, nedugo posle ubistva premijera Zorana Đinđića.

Obojica su bili u bliskim porodičnim vezama sa revolucinarima. Ivan sa ujakom Petrom Stambolićem, Milošević, preko supruge Mire Marković, sa njenim ocem Momom i stricem Dražom Markovićem.

Ivan Stambolić i Slobodan Milošević, čije prijateljstvo je začeto još na Pravnom fakultetu, nastupali su kao nezadrživ tandem. Cilj im je bio da se najpre osvoji Beograd (ko vlada Rimom, vlada i imperijom), a onda i cela Srbija. Najpre je Ivan od 1982. do 1984. bio predsednik Gradskog komiteta, a onda Slobodan naredne dve godine. Pre toga, po istom redosledu, vladali su beogradskim preduzećem „Tehnogas”. Kada su se dokazali kao uspešni privrednici, krenuli su u dalja osvajanja. Ivan postaje predsednik Privredne komore Beograda, a zatim se seli na Studentski trg u Gradski komitet. Slobodan postaje predsednik Beogradske udružene banke, da bi 1984. nasledio Ivana na istoj adresi na Studentskom trgu.

Sve su radili smišljeno.

Vrhunac dvojca bio je maj 1986. kada Ivan na Kongresu Saveza komunista Srbije dovodi Slobodana na svoje mesto predsednika CK. Providno političko nasleđivanje je prošlo uprkos otporima. A Ivan je postao predsednik Predsedništva Srbije.

Pukotine između njih već su se nazirale.

Posle završenog kongresa u Sava centru, Milošević, koji je bio povredio nogu nekoliko meseci pre toga, zamolio je pisca ovih redova – a bio je u društvu s predsednicima pokrajinskih komiteta Đorđem Stojšićem i Azemom Vlasijem – da ga isprati do „Interkontinentala”. Tada mi je rekao: „Ivan je mnogo zapustio Partiju i onaj aparat u CK, moraću ja to da pritegnem!”

Došlo je do sukoba oko razmeštanja kadrova: Ivan je uspeo da za predsednika Skupštine grada dovede arhitektu Bogdana Bogdanovića; za ondašnje prilike to je bio politički šok. Slobodan se borio za ostale. Dva vodeća srpska funkcionera prestala su da se kao nekada dogovaraju. Posrednik im je bio Živorad Višić, koji je i predložio, zajedno sa Svetozarom Mijailovićem, Dragišu Pavlovića – obrazovanog i pismenog čoveka, za šefa Ivanovog kabineta.

Izjavom da ga niko ne može sprečiti da s ponosom kaže da je Srbin, a onda govorom na Kosovu da Srbe niko ne sme da bije, Milošević je stekao veliku popularnost. Koncept Stambolića i Pavlovića bio je, za razliku od Miloševića i njegovih istomišljenika, da se harmonija sa Kosovom može postići samo saradnjom. Separatističke snage na Kosovu još od demonstracija krajem šezdesetih dobijale su na zamahu. Nacionalizam u Hrvatskoj, ali i u drugim delovima Jugoslavije, počeo je da narasta, nazirale su se velike promene.

Dan posle Slobodanovog govora u Kosovu Polju, Ivan me je – mislim da je bila subota – vozio „mazdom” Bulevarom kući i pitao: „Kako ti se dopao Slobin govor na Kosovu?” Kratko sam mu odgovorio, nije ništa na to rekao, ali sam imao utisak da mu moj odgovor nije bio po volji.

U kući Stamboićevih, na Banovom brdu, nadomak Košutnjaka, gde je i otet dok je džogirao, vodile su se i dramatične porodične rasprave, u kojima je najoštrija bila Ivanova ćerka Bojana, koja je tražila od oca da ni u jednoj varijanti ne prihvati ostavku koju mu je Milošević tražio. Njena sahrana, posle tragičnog incidenta kod Budve, dovela je na Topčidersko groblje u leto 1988. godine i Slobodana.

Najbliži prijatelji su upozoravali Ivana nekoliko meseci pre Osme sednice Saveza komunista šta se sprema, ali on je verovao da će naći kompromis sa Slobom i da nije sve kako se priča.

Te burne 1987. bio sam sa Desimirom Jevtićem, predsednikom Vlade Srbije, i potpredsednikom Rikanovićem na moru. Dok smo se vozili Bokom, Rikanović reče: „Onaj mali priprema za jesen veliku ofanzivu na Ivana!” „Misliš u vezi sa Kosovom?”, pitam ga. „Kakvo Kosovo, to je borba za vlast!”

Ivana je upozoravao i Milija Mišović, jedan od najbližih prijatelja. Na ručku koji je Ivan priredio Žiki Kovačeviću povodom odlaska za ambasadora u Vašington, domaćin je rekao novom diplomati da mu se javi ako mu treba neka pomoć. Žika mu je odgovorio: „Meni pomoć, Ivane, verovatno, neće trebati, ali se ti pripazi, jer ti spremaju velike zamke!” Ovo je Mišoviću i meni ispričao lično Kovačević, mnogo godina kasnije.

Ivan je sa nekoliko pristalica odolevao pritisku Slobinih pridobijenih članova najvišeg državnog tela, predsedništva. Ali Slobodan je pribegao oprobanoj metodi u komunističkoj političkoj praksi: da se tobože narod, u ovom slučaju oličen u Gradskoj konferenciji Socijalističkog saveza Beograda, čiji sam član Predsedništva bio, izjasni i zahteva neopozivu momentalnu ostavku Ivana Stambolića. Izabran sam u radnu grupu koja će da uputi Stamboliću pismo. Povukli smo se da formulišemo zahtev. Počeli smo da žvrljamo po hartiji u kominternovsko-boljševičkom stilu – „svi znamo za zasluge i doprinose Ivana Stambolića itd, ali...” Tada je ušla sekretarica i rekla da nema potrebe da sastavljamo tekst, Ivan je podneo ostavku.

Kod mene je 2006. došao Dušan Čkrebić, da mi da rukopis svoje knjige o političarima Srbije, koju je kasnije objavio. Strahovao je za ishod operacije na srcu, koja mu je bila zakazana, i hteo je da za svaki slučaj imam jedan od tri primerka te knjige. Poznat po rečenici na Osmoj sednici da je Srbija „umorna od lidera” – bila je to aluzija na Stambolića – Čkrebić me je uveravao da Milošević, on i ostali, nisu mislili da će stvari ići tako daleko...

Novinar i književnik