Obama predgrupa „Stonsima" a oni zapadnim bankama

„Istorijski koncert 'Rolingstonsa'”, „Pionirski nastup 'Stonsa' u Havani”, „'Stonsi' poručuju 'Vremena se menjaju'”, neki su od naslova kojima su mediji propratili spektakl koji je britanski bend, predvođen Mikom Džegerom, priredio u petak u kubanskoj prestonici. Premijerna svirka legendarnog benda, održana u sportskom kompleksu Sijudad deportiva, koja je bila besplatna, privukla je skoro pola miliona ljudi – na stadionu je bilo 450.000 ljudi, naveli su kubanski mediji, ali još je na desetine hiljada njih nastup slušalo u okolini.

Iako su mediji složni u oceni da je ovaj pionirski poduhvat Džegera, Ričardsa, Votsa i Vuda, najveći spektakl jednog zapadnog benda na otvorenom u Havani ikad, čime su utrli put i drugim slavnih imenima da krenu put Kube, javili su se i „dežurni kritičari”.

Velški sastav „Menik strit pričers” dan posle koncerta objavio je na „Tviteru ”: „Najčudniji san sam sanjao sinoć. Svirao sam besplatno u Havani, u dvorani Karl Marks pre 15 godina!”

I zaista, „Pričersi”, bend levičarske orijentacije, 2001. nastupili su pred 5.000 Kubanaca, uključujući i Fidela Kastra. „Bilbord” podseća da su „Audioslejv” 2005. održali veliki besplatan koncert, da je kolumbijska zvezda Huanes 2009. nastupio pred milion ljudi, ali da „Stonsi” jesu prvi britanski bend koji je svirao pred tolikom publikom.

Bez obzira na ova osporavanja, muzički kritičar Momčilo Rajin smatra da tamo gde članovi najvećeg rokenrol sastava svih vremena gostuju, to je događaj najvišeg ranga:

– A tamo gde prvi put nastupe, donose i demokratiju. Tako je to bilo s nama, a tako i je sa Kubom. Doduše, što se nas tiče, vidimo koliko teško ide taj porođaj demokratije...

Ivan Ivačković, muzički novinar, koji je o bendu i napisao knjigu „Rolingstons: umetnost pobune”, smatra da Mik Džeger nikad nije želeo da menja svet:

– Generacija šezdesetih utrapila mu je u ruke taj zadatak, ali je hteo da peva na mestima na koja se drugi ne usuđuju da idu. Tako su, recimo, „Stonsi” još aprila 1967, dakle usred hladnog rata i blokovske podele sveta, svirali u Varšavi, u Poljskoj, koja je jedva disala pod vlašću komunista. Posle pada Berlinskog zida i završetka hladnog rata, koncert „Stonsa” postao je u bivšim komunističkim zemljama neka vrsta pečata i potvrde da se društvo promenilo – priča Ivačković, dodajući da većina ljudi u tim zemljama nije razumela da je promena vodila od jedne diktature ka drugoj:

– Apsolutna vlast nekolicine ljudi u komunizmu zamenjena je apsolutnom vlašću nekoliko banaka u tzv. liberalnom kapitalizmu. Takva sudbina čeka i Kubu. Ako je Obama, kako se Džeger šalio, u Havani bio predgrupa „Stonsima”, onda su oni, bez šale, bili predgrupa zapadnih banaka i korporacija. To, naravno, nikome nije smetalo da uživa u koncertu. Naprotiv, mislim da su reči izvesnog Joakina Ortiza (62), izgovorene pošto su „Stonsi” izveli osamnaest najvećih hitova: „Sada mogu da umrem srećan” karakteristične za opšte raspoloženje na Kubi tog dana.

Rajin takve izjave Kubanaca tumači podsećanjem da je, pored ljubavi, hrane i krova nad glavom, osećaj slobode najvažniji u životu:

– Kubanci očigledno žele da žive slobodno i ovo je granična tačka da se to i desi. Političari, kao i uvek, mnogo obećavaju, ali muzičari su ti koji pružaju utehu i zabavu. I samo vreme može da pokaže da li je Džeger bio u pravu, rekavši da se „vremena menjaju”. Svet je bio u svakom slučaju bolje mesto kada bi bilo što više muzike, a što manje politike.

Niko kao Džeger i ekipa

Rajin odbacuje zlobne komentare, koji su se prethodnih dana pojavljivali, da je trebalo da dođu mnogo ranije:

– Za rokenrol nije važno koliko imaš godina, već koliko imaš energije – kaže Rajin i priseća se da je koncert „Rolingstonsa” na beogradskom Ušću 2007. na njega ostavio toliko snažan utisak da nekoliko dana nije mogao da sluša ništa drugo:

– Zaista bih voleo da takvih bendova ima još na ovom svetu, ali problem je što ih nema...