Presuda i reagovanja

Iako su najnoviji događaji u Međunarodnom krivičnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju (MKTBJ) zasigurno među najznačajnijima koji su se zbili u njegovim sudnicama, malo šta se povodom njih može izreći i pri tom ne ponoviti već znana mišljenja o međunarodnokrivičnopravnom profilu ove pravosudne institucije uveliko zašle u treću deceniju svog kontroverznog postojanja. Ipak, dve od mnoštva reakcija na aktuelne vesti sa stare i poznate adrese zavređuju kratak osvrt.

U prvoj od tih reakcija koju potpisuje donedavna predsednica jedne uticajne srpske nevladine organizacije bez čijeg bi „konstruktivnog doprinosa” radu MKTBJ-a isti bio neuporedivo manje učinkovit, upozorava se da najnovija presuda tribunala ratnom lideru bosanskih Srba ne ostavlja prostor za reviziju skorije istorije regiona, u prvom redu njenog bosanskohercegovačkog „poglavlja”. Autorka sugeriše da je vreme da se počne s pritiscima na ministarstva obrazovanja u svim zemljama naslednicama nekadašnje Jugoslavije kako bi se, po njenom mišljenju nesporne, sudske činjenice utvrđene tom presudom jednom i zauvek ugradile u njihove obrazovne programe.

A koliko je, odnosno da li je uopšte novija istoriografija zapadnog Balkana koja se marljivo ispisuje u haškim sudnicama pouzdana i kao takva pogodna da se nađe između korica istorijskih čitanki?

Svojim istražnim radnjama MKTBJ je tokom dve i po decenije postojanja zasigurno došao u posed ogromne dokumentarne građe na osnovu koje bi se mogle valjano rekonstruisati velike događajne sekvence dugogodišnjih i krvavih ratova za teritorijalno nasleđe bivše Jugoslavije; s druge pak strane, ništa što bi bilo nalik celovitom mozaiku te tragične regionalne događajnosti za četvrt veka svoga poslovanja tribunal nije ni pokušao da isporuči međunarodnoj i lokalnoj javnosti, uglavnom zbog selektivnog, na srpske počinioce centriranog pristupa njegovog tužilaštva zločinačkoj zaostavštini sukoba u kojima je skončavala druga Jugoslavija. Takvim pristupom, ma ko od glavnih tužilaca da ga je personifikovao, tužilaštvo tribunala je dvadesetak proteklih godina predano podupiralo zadatu mu interpretaciju nedavne ratne prošlosti regiona, u prvom redu „zločinačke” uloge srpskih političkih i vojnih elita u njoj, a naručioci tog propagandnog posla njegovim efektima sve to vreme u svetskom javnom mnjenju moralno legitimizovali i politički normalizovali nastajuće obrise jedne nove i srpskim državnoteritorijalnim interesima duboko protivne geopolitičke arhitekture ovog dela Evrope. U tim jedinim nespornim činjenicama koje se tiču učinaka dosadašnjeg delovanja MKTBJ-a sadržano je, čini se, i mnogo više od jednog ozbiljnog razloga zbog kojeg njegovu verziju skorije istorije regiona treba, suprotno zagovaranome iz redova ovdašnjeg nevladinog „sektora”, istrajno podvrgavati temeljitoj reviziji i, što je još važnije, na sve raspoložive načine joj zaprečavati put do školskih udžbenika.

U drugoj reakciji na presudu ratnom lideru bosanskih Srba, pristigloj sa istih „drugosrbijanskih” adresa, podvlači se da je njome potvrđena kvalifikacija zločina u Srebrenici kao zločina genocida, prethodno izrečena u presudi tribunala generalu Radislavu Krstiću; genocid u Srebrenici, kaže se nadalje, jeste i biće za srpske elite tačka dramatičnog suočenja s istinom o poslednjim zapadnobalkanskim ratovima, zbog čega će ce, kako se predviđa, nastaviti sa negiranjem genocidnog karaktera počinjenog nedela, što je inače, dodaje se, krajnja faza svakog zločina toga ranga.

Najpre nešto o zaključnom delu navedenog stava. Da su kolektiviteti skloni poricanju genocidne kakvoće sopstvenih zločinjenja davnašnji je uvid socijalne psihologije, antropologije i niza drugih nauka o čoveku. Iz tog uvida, načelno nespornog, međutim, ne sledi da se takav karakter ne može poricati i zločinu koji to, dakle genocid, uistinu nije, iako ga takvim narod žrtva i njegovi politički pokrovitelji pokušavaju da predstave. U konkretnom slučaju upravo to je, reklo bi se, posredi. Štaviše, genocidni karakter zločina u Srebrenici ne poriču samo pripadnici naroda iz kojeg potiču njegovi izvršioci već i niz uglednih nesrba širom sveta, od Noama Čomskog i Efraima Zurofa, preko Edvarda Hermana i Aleksandra Dorina, do mnogih drugih, isuviše brojnih da bi u disputima na ovu temu mogli da budu ignorisani. „Ne dopada mi se način na koji se termin ’genocid’ koristi proteklih nekoliko godina”, kaže prvopomenuti od njih. „Ja sam ga, recimo, koristio kada je bilo reči o onome što se desilo u Ruandi, ali ne i za zločine na Istočnom Timoru, gde je u isto vreme pobijeno oko 200.000 ljudi... Zločin u Srebrenici nije bio ni blizu tih razmera.” Možda bismo se, nastavlja Čomski, mogli složiti da ubuduće svako brojnije, etničkom mržnjom motivisano ubijanje, kakvo je bilo i srebreničko, definišemo kao genocid; ali, dodaje on, u tom slučaju bismo morali izumeti novi termin za ono što se dosad smatralo i imenovalo genocidom. Naime, decidan je znameniti Jevrejin – a njima bi se u ovim stvarima iz razumljivog nam razloga moralo verovati više nego ekstremno politizovanim međunarodnim sudovima – reč je o sasvim različitim zločinačkim fenomenima i ta razlika bi morala biti vidljiva i na nivou imena koja im pridajemo. Dok to ne bude bilo moguće, predlaže on, koristimo termin „genocid” za ono za šta smo ga i dosad koristili – masovno ubijanje počinjeno s jasnom namerom da se istrebi jedan narod – „i ne pojeftinjujmo njegovo značenje”.

Naučna saradnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu