Povratak Muhameda Nukića

Zubato februarsko sunce greje prozore moje stare limuzine dok iz Gornje Savoje jezdi ka lionskom aerodromu. Gledajući prirodu pored autoputa koja se vrti oko nas dok pretičemo kolonu kamiona, dobija se utisak  da proleću nedostaje samo još nekoliko dana da probudi uspavano drveće da procveta i izlista.

Od svih njegovih poznanika i prijatelja meni je zapalo da ga danas vozim na avion. Ohrabrio se Muhamed da prvi put u životu sedne u avion. Jeste odlučio, ali još ga strah nije napustio. Prvo ima neka pitanja iz fizike.

„Koja je to sila što može da svu tu metalnu skalameriju digne u nebesa?” Moja objašnjenja, priznajem, ne piju vodu kod Muhameda.

„Kad uđeš u avion, liči li to na autobus”, pokušava i on da se osloni na nešto što već poznaje.

Muhamed poznaje autobus. Pre pet godina došao je autobusom u Francusku sa nepune 24 godine. Kao mnogi iz Bratunca hteo je da traži politički azil i da krene u drugi život, lepši, interesantniji, sa dosta para i mladih Francuskinja.

Kad su mogli drugi, što ne bih mogao i ja, mislio je, ali izgleda da je kasno stigao.

U međuvremenu druge nezgode i ratovi su stvorili još veće nesrećnike od Muhameda i njegove bosanske priče. Ono malo ušteđevine što je doneo sa sobom ode jednom francuskom advokatu i njegovim lepim obećanjima, što reče piksla. Danas ga francuska država izbacuje sa svoje teritorije. Ona mu i plaća ovo prvo avionsko putovanje, samo da ga se što pre otarasi.

Još ga šalje na pravo turističko putešestvije, prvo do Istanbula, pa onda za Sarajevo. Zašto do Turske? E to je nepoznanica. Koliko se više francuski zvaničnik trudi da ubrza prolazak preko carinske zone za Muhameda, toliko Muhamed koči proces ne bi li od mene dobio što više objašnjenja u vezi s presedanjem u Istanbulu.

Među nepoželjnima, Muhamed nije sam. Jedan mladić koji putuje za Tiranu mi obećava da će se pobrinuti da mu nađe sarajevski avion. Drugi, još mlađi, Albanac čija je poslednja stanica Priština obećava mi istu uslugu na tečnom srpskom, da mu pozavide Nišlije. Dok mi zbrinjavamo Muhameda, prilazi još jedan nepoželjni. Ide za Skoplje. Pola na romskom, pola na srpskom traži da se priključi ovoj bratiji. Istanbulska nepoznanica plaši i njega.

„Rat je bio bolji”, čini mi se da neko napisa nešto u tom stilu. Verovatno je preterao. Gde rat može da bude bolji od mira? Možda je

ipak pre rata bilo bolje?

Žao mi je ovih dečaka, mada sam i ja otišao trbuhom za kruhom, ili bar novom životnom avanturom. Imam utisak da je u moje vreme ipak bilo lakše, možda humanije. Mada svaki odlazak nema baš mnogo dodirnih tačaka sa humanošću, srećom i ljubavlju.

Znam sigurno jedno – da Muhamed i njegovi avionski jarani neće nikad imati šanse da osete snagu, lepotu, ponos, prkos kao mi matorci.

Koje su tu čarolije potrebne?  Dovoljno je bilo da Moka i Kića odigraju jednu partiju odbojke na košarkaškoj utakmici, a sutradan da cela zemlja peva „Od Vardara pa do Triglava”, pa onda, „Jugoslavijo, Jugoslavijo”.

Da li je pre rata bilo bolje?