Svastika na japanski način

Radovi autorizovani imenom "Dragoljub – Raša Todosijević" već više od tri decenije imaju konstantan ritam pojavljivanja i u okviru smotri druge, nove, eksperimentalne i inovativne umetnosti i u najrenomiranijim institucionalnim (muzejskim i festivalskim) okvirima. Autor koji ove radove potpisuje rođen je u Beogradu, 1945. godine, školovanje završio na Akademiji likovnih umetnosti u istom gradu, 1969. godine, da bi potom u okviru tada nadirućeg talasa nazvanog "nove umetničke prakse" postao prepoznatljiv po radikalnosti preispitivanja umetnosti, i to: kao stava i kao izraza, kao ljudske delatnosti i kao radnog procesa, kao sredstva dominacije i kao sredstva prilagođavanja, kao forme kulturnog delovanja i kao forme kritičke analize lokalnih i globalnih kulturnih stereotipa... Njegova biografija beleži učešća na bijenalima u Parizu, Sao Paolu, Sidneju i Lođu, performans festivalima u Edinburgu i Beču, u projektima muzejskog formata u Njujorku, Moskvi, Berlinu, Beču, Budimpešti, Stokholmu, itd., ali osnovno pitanje koje nam on kao autor, i njegov rad, kao način mišljenja kroz umetnost, postavlja, jeste: da li to sve čini jednu umetničku biografiju, ili jednu umetničku karijeru verodostojnom? Ovaj intervju nastao je povodom izlaganja ključnih radova ovog umetnika u MSU u Kumamotou, u Japanu, ali se zapravo ponovo doticao pitanja kao što su: Šta je zapravo garancija umetničkog, kulturnog, socijalnog i medijskog statusa nekog umetnika? Da li se ti statusi poklapaju? Da li se oni postižu samom izlagačkom praksom, pukom slučajnošću ili veštim baratanjem tehnologijom opsenjivanja masa? I šta nama ta umetnost uopšte pruža, da bismo mi mogli da kažemo jedno veliko "Hvala Raši Todosijeviću", kako je glasio i naziv njegove samostalne izložbe u MSU Beograd, 2002. godine, za koju je dobio i priznanja grada Beograda najboljim stvaraocima u toj godini?

Upravo ste se vratili iz Japana, gde ste, u Muzeju savremene umetnosti u Kumamotou, sa više radova učestvovali na izložbi pod nazivom "Stavovi" (Attitudes), tako da je to bila gotovo mala retrospektiva, izložba u izložbi. Kako je do toga došlo?

To je već peta izložba u nizu, u seriji pod nazivom "Attitudes". Na jednoj od prethodnih učestvovala je i Marina Abramović. Zahvaljujući njoj, kao i Bojani Pejić, direktor muzeja u kome se sve to odigrava, a koji već tri godine radi na tome da modernizuje i muzej i njegovu kolekciju, došao je na ideju da za pripremu sledeće izložbe, kao i za planiranje akvizicije radova za kolekciju, napravi istraživačko putovanje tokom koga je došao i u Beograd, a bio je potom i u Grčkoj, i u Bugarskoj, Poljskoj. Te nove akvizicije su planirane u tri segmenta – umetnici iz bivših socijalističkih zemalja, pa još dva-tri umetnika iz Evrope, i još nekoliko umetnika iz Sjedinjenih Američkih Država. Pored japanskih autora, čija dela su i do sada bila izlagana i otkupljivana, trebalo je u kolekciju uvesti i mnoge druge savremene umetnike, da bi to stvorilo neku bazu za buduću ozbiljnu međunarodnu zbirku. Naime, zbirka tog muzeja je do sada sadržala radove gotovo isključivo japanskih umetnika, mada su to bili uglavnom umetnici koji su radili u nekoj evropskoj tradiciji.

Šta ste tamo izlagali, i kakav je bio prijem radova od strane publike?

Pored video radova, i dokumentacija performansa, koje sam nosio odavde, tamo sam na licu mesta uspeo da realizujem i jednu svastiku – instalaciju u obliku kukastog krsta sastavljenog od spojenih kafanskih stolova, za kojim gosti sede, jedu pasulj i piju pivo. Međutim, odmah su mi rekli da pasulj, koji je u svim evropskim izdanjima tog projekta bio jedino jelo koje se služilo, tamo nije spojiv sa simbolikom narodnog jela, tako da je hrana koja je bila korišćena za taj japanski banket bila prilagođena japanskoj kuhinji i lokalnoj socijalnoj stratifikaciji, u okviru koje ona dobija simboličko značenje, kao jeftina radnička hrana. Sa druge strane, tamo nije bilo one za Evropu i Ameriku tipične političke i ideološke dileme oko korišćenja kukastog krsta. To jeste vizuelna forma koja postoji u tradiciji Japana, ali ne izaziva dramatične političke, istorijske i rasne konotacije. Sa druge strane, što se tiče rada "Was ist Kunst?", tu je situacija bila sasvim obrnuta – ja prvo nisam bio ni siguran da li da uopšte pustim taj rad, ali ipak, mislio sam, tehnički je to lako izvodivo, prosto se disk vrti, i to je to, pa sam pristao da i to ide. U stvari, plašio sam se da će drama oko glave te devojke koju ja šamaram, ili te druge, kod Patriše Henings gde se ja na nju derem, njih potpuno mimoići i ostaviti ravnodušnim, te da će mnogo pre odreagovati na prostorno veliki ambijent, sa kukastim krstom, ali desilo se upravo suprotno.

"Was ist Kunst?" je tamo bio najprimećeniji i najviše komentarisan.

Neki od tih radova su i otkupljeni za zbirku tog muzeja. Mnoge muzejske institucije i privatne zbirke takođe u poslednje vreme se primetno nadopunjuju  eksperimentalnim radovima iz kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih. Kako to tumačite?

Muzeji kod nas ranije nisu bili zainteresovani za akvizicije radova ovakvog tipa, pa čak ni bilo čega drugog van tradicije socijalističkog esteticizma. Jedino kada bi neki naš umetnik otišao u neki veliki kulturni centar i ostao tamo, oni bi potraživali neki njegov rad. Veličković, ili Dado Đurić ili Marina Abramović su postojali interesantni jedino kao francuski ili holandski građani, ili makar stalni žitelji tih država. I sada je tek vidljivo da su muzeji imali jako velike praznine u svojim kolekcijama, što se tiče umetnosti sa ovih prostora. Mlađi, pa i ne samo mlađi kustosi su nedavno to uvideli, i krenuli su da kupuju ne savremene radove, već one iz zapostavljene istorije umetnosti u kojima se vidi otklon od nekada dominantne socijalističko estetističke "gulaš" kulture. I shvatili su da bi to mogao biti kraj šezdesetih i početak sedamdesetih. Tako da su sada, pri pregovorima sa muzejima o otkupu, ciljni radovi ti iz sedamdesetih, uz nekoliko herojskih izuzetaka, kao što su to gospodin Rene Blok, pokojni Harald Zeman, i Dejvid Eliot, koji su, pored starijih radova, kupovali i najaktuelniju produkciju. Tako mi je upravo sada Bobur kupio niz radova iz sedamdesetih, što godi, jer je to muzej od najprestižnijeg renomea, ali ipak ja nisam mrtav umetnik, imam ja i sada šta da ponudim iz aktuelne produkcije… To je bilo i sa Erste bankom, sa njihovom kolekcijom – oni su mi uzeli radove iz sedamdesetih, a za ove nove su rekli da treba još malo vremena da prođe, ali, pitam se ja, kada će oni uopšte da dođu do 2007?

Kada neki naš umetnik izlaže u inostranstvu, to se obično gleda kao način promocije lokalne sredine i kulture. Kako vi to vidite?

Ja se ne uvijam u srpsku zastavu kada izlažem negde u inostranstvu. Ja napolju predstavljam sebe. Ne predstavljam ni Beograd, ni Senjak, ni Prahovsku ulicu, nego samo sebe. To i drugi ljudi rade, samo što hoće da izvuku neki nacionalno politički profit od toga, pa kažu – ja predstavljam ovo i ono… To je isto kao kada neki fudbaler igra u inostranstvu ne bi li sebi prihodio nešto novca, a posle se ovde vrati i uvija u srpsku zastavu, i plače kada se emituje himna. To je licemerje, i u tim stvarima ima možda jedan do dva posto stvarno iskrenih ljudi. Uostalom, kada se Srbija predstavlja u inostranstvu, da li ona predstavlja i Rašu Todosijevića? Ne. Kada se srpska industrija predstavlja u Beču, da li spomenu Rašu Todosijevića? Ne. I stalno te igre da umetnik predstavlja svoju zemlju – to što on izlaže nije nacionalni proizvod, nije srpski proizvod, kolektivni proizvod cele nacije, nego je to delo stvaralačkih napora jedne individue. I ta pogana igra između individualnih kvaliteta i kolektivnih zasluga, ja u tome ne želim da učestvujem. Zna se ko je Raša Todosijević, koja je njegova lična, kulturna, intelektualna i umetnička istorija i ko može to da poveže, neka poveže.