O kupovini glasova uglavnom se samo priča

O „kupovini glasova” ili nekim drugim nedelima u vezi sa izborima mnogo više se priča nego što se prijavljuju ili procesuiraju. Za krivična dela protiv izbornih prava 2013. godine, recimo, prijavljene su 33 osobe (četiri žene i 29 muškaraca). U 10 slučajeva prijave su odbačene, protiv 18 je podignut optužni predlog, a u pet slučajeva počinioci su bili nepoznati. Od svih tih slučajeva jedna osoba je pravnosnažno osuđena, pokazuju zvanični statistički podaci, koje je za svoj magistarski rad prikupio Veljko Rakić, član Republičke izborne komisije i načelnik Odeljenja za poslove poslaničkih grupa Narodne skupštine Srbije.

Rakić je obrađivao podatke za period 2000–2013. i o njima, pored ostalog, govorio studentima Pravnog fakulteta Univerziteta Union u Beogradu, u okviru teme „Krivična dela protiv izbornih prava: problemi u praksi”. Ukratko, broj prijavljenih dela je mali, optuženih je još manje, a tek pravnosnažno osuđenih...

Krivična dela protiv izbornih prava „smeštena” su u jednu glavu Krivičnog zakonika (KZ) Srbije i ima ih devet, a još dva su predviđena članovima 104. i 106. Zakona o izboru narodnih poslanika.

„Politika” je svojevremeno prenosila da je, prema istraživanju UNDP-a za Srbiju, čak 18 odsto punoletnih ispitanika tvrdilo da im je neko nudio mito (novac, poklon, uslugu, posao) kako bi glasali za određenu političku partiju na majskim izborima 2012.

„Prevedeno u brojeve, to bi značilo da je ovom nedopuštenom uticaju bilo izloženo oko milion birača”, istakli su tada u organizaciji Transparentnost Srbija. Očigledno, zanemarljiv je broj onih koji su to i prijavili nadležnima.

Aktuelno suđenje Tomislavu Bokanu, lideru Narodnog pokreta „Dinara–Drina–Dunav”, i još nekolicini optuženih u slučaju „kupovine glasova” na lokalnim izborima u Novom Sadu 2012. godine, verovatno je najpoznatiji „izborni” sudski slučaj posle 2000. godine. Prošle nedelje, na još jednom ročištu koje je odloženo, sud je saopštio da je optužena Slađana Rovčanin nedavno sklopila sporazum o priznanju krivice (o kojem sud tek treba da se izjasni).

Ova dela se teško otkrivaju, a još teže dokazuju, ističe Veljko Rakić. Za skoro pet godina u RIK-u i osam godina kao zamenik tužioca u jednom osnovnom sudu on se nikada u svojoj praksi nije sreo sa prijavom bilo kog krivičnog dela protiv izbornih prava.

„Počeli smo 2000. godine sa 24 prijavljena krivičnih dela protiv izbornih prava i 2013. stigli do 33 takva slučaja. ’Najbolja’ je bila 2005, kad je bilo više optuženih nego prijavljenih (jer su neki slučajevi od ranije stigli na procesuiranje), i te godine smo imali čak 16 pravnosnažno osuđenih punoletnih lica za neko od ovih krivičnih dela”, ističe Rakić za „Politiku”, napominjući da se određene godine izdvajaju upravo zbog toga što se, po logici stvari, ova krivična dela čine u izbornim godinama, jer su strogo vezana za izbore.

On ocenjuje da je malo pažnje u Srbiji posvećeno ovim krivičnim delima, što zbog toga jer malo ljudi uopšte zna za njih, što zbog inercije i stava da to i nije mnogo bitno, čim nisu zaprećene neke drakonske kazne. Do 1994. naš zakonodavac to i nije hteo da svrsta u KZ.

Inače, najteža zaprećena sankcija je do pet godina zatvora za člana biračkog odbora ili drugo lice u vršenju dužnosti u vezi sa glasanjem a u vezi sa davanjem i primanjem mita, koliko maksimalno može da se dobije i za falsifikovanje rezultata glasanja. Ovo delo najbliže je onome što se narodski kaže „krađa glasova”, koja inače u zakonu ne postoji tako definisana. To je ono što smo doživeli na lokalnim izborima u Beogradu 1996, posle čega je zakonodavac više obratio pažnju na krivična dela protiv izbornih prava. Rakić ističe i da je danas, zahvaljujući sistemu kontrole izbornog procesa, praktično nemoguće krasti glasove (falsifikovati rezultate) na izborima.

On smatra, na osnovu smera kojim ide zapadno zakonodavstvo, da bi ova krivična dela trebalo da se prošire, neka koja su možda zastarela da se zamene, te, ako je moguće, da se svrstaju u teža krivična dela, zato što se sada ipak tretiraju kao blaža. Kao pozitivan primer pominje crnogorsko i anglosaksonsko zakonodavstvo.

U Crnoj Gori su ova dela izdvojili u posebnu podgrupu Krivičnog zakonika i svrstali ih u teška dela protiv izbornih prava, gde su inkriminisani i sankcionisani i takozvani teži slučajevi kršenja izbornog prava, kada su nastupile teže posledice: kada je ugrožena neka vrednost od 20.000 evra, kada je doveden u opasnost život više lica ili ako je narušavanjem ovih prava nastupila smrt jednog ili više lica. U Engleskoj su dobro „razradili” ovu materiju – od mita, preko čašćavanja, neprimerenih uticaja, lažnih predstavljanja, do rasne mržnje, policajaca kao agitatora i slično.

„Englezi su ’pokrili’ razne vidove kršenja izbornih prava i pravila izborne procedure, i to vrlo široko. Uopšte, svuda u svetu ovo se smatra ozbiljnim krivičnim delima i zaprećene su ozbiljne kazne. Nema igranja sa izbornom voljom birača, jer izborna prava su deo korpusa sloboda i prava čoveka i građanina”, ukazuje Rakić.