Srpski bog Mars

Sutra je 1. april, dan predizbornih obećanja. Prošle nedelje obeležili smo i 75 godina od 27. marta, jednog od dana kada smo zaratili protiv neke svetske sile. Povodom te godišnjice, čisto iz nostalgije, počeli smo međusobne ratove, što saopštenjima, što medijima, što letvama, što flašama. U toj simulaciji svetle tradicije opet goloruka nejač protiv velike sile. Opozicija kojoj se ne dolazi na vlast, protiv vlasti, koja želi da osvoji vlast.

Ova sadašnja i buduća vlast ne misli na pravi rat, jer joj je spoljna politika u najboljoj tradiciji veštine knjaza Miloša, što je dobro da i mi probamo jednom da hvatamo na razum. Ali, i unutrašnja politika je u još boljoj tradiciji Miloševog apsolutizma. Jedan čovek – jedan glas, jedna država – jedan čovek. Novom knjazu je, čini se, malo što će ubedljivo da pobedi na predstojećim izborima: hteo bi ne samo da glasaju za njega, nego i da ga vole. A ljubav počinje, po njemu, sa školskim toaletima i staračkim domovima. U prvom slučaju, trajaće godinama, a u drugom, mesecima zbog prirodnih zakona i neprirodnih penzija.

I Miloš je znao da je narod najopasniji kad ćuti. Pogotovo mediji. Da je on imao ružičastu televiziju i dezinformere, ne bi knez Aleksandar Karađorđević video prestola ni ono malo godina.

Opozicija je, i leva desnica i desna levica, u rasulu. A knjaz je – iako kuka kako lako može da izgubi izbore – već dopola napisao novi premijerski ekspoze.

I dok mi međusobno ratujemo, oko nas divljaju ustaše i mudžahedini, tvrdeći kako su oni izmislili genocid na Balkanu, a mi ga preuzeli u svojoj zaslepljenosti i naivnosti. Zato će opet da nas tuže razrednom zbog prepisivanja.

A pred nama je, ne samo 1. april, nego i 6. april, dan prijateljstva sa Nemačkom, zatim 1. maj, dan žrtava tranzicije, a ovog puta i Vaskrs.