Da li su mediji stvorili Donalda Trampa

Kada ne umeju da objasne neki fenomen a žele da o njemu imaju mišljenje, ljudi obično okrive medije. Najnovija teza neuspešnih tumača uspona Donalda Trampa upravo je to – da za sve treba okriviti novinare.

Za tim klišeom je pre nekoliko dana posegnuo i Barak Obama kada je kazao da uloga sedme sile nije da „samo podmetne mikrofon”, već i da postavlja teška pitanja koja bi sprečila ljude kao što je Tramp da dođu nadomak nominacije Republikanske stranke. Šef Bele kuće nije u pravu. Američki novinari jesu Trampu postavljali teška pitanja. Ne bi trebalo da se raspravlja o tome zašto su redakcije štedele Trampa, jer nisu, već zašto je on postao najpopularniji republikanac uprkos izrazitom negativnom publicitetu. Njegov poslednji ispad – izjava da treba kazniti žene koje su imale abortus – naišla je na osude baš kao i njegovi raniji komentari o novinarkama „droljama”, zidu prema granici sa Meksikom i proterivanju svih ilegalnih imigranata.

U vreme kada je Obama prekorio medije, i mnogi drugi su počeli da iznose pretpostavke da su američke redakcije dale isuviše veliki prostor milijarderu iz Njujorka i tako doprinele njegovom maršu ka nominaciji. Jedan od njih je i veoma ugledni kolumnista „Njujork tajmsa” Nikolas Kristof, koji kritikuje kolege pa i samog sebe, iako je u njegovom listu teže naći pohvalni tekst o Trampu nego Trampovog birača među obrazovanim ženama meksičkog porekla koje su imale abortus. Kristof podseća da su mediji toliko mnogo pratili Trampovu kampanju da su mu, kada bi se vreme i prostor koje je besplatno dobio računali kao vreme i prostor za reklame, poklonili skoro dve milijarde dolara. Prema istraživanju kompanije „Midijakvont”, suma koju je Tramp izdvojio za plaćene reklame 200 puta je manja od pomenute svote. Međutim, mediji izveštavaju sa mitinga i ostalih kandidata. Bez finansijske nadoknade prenose i njihove izjave. Razlika je u tome što je Tramp znao kako da privuče i zadrži njihovu pažnju i da stalno bude na naslovnim stranama i u udarnim vestima.

Dosta je rasprostranjeno mišljenje da su mediji, uvek gladni senzacija i željni rasta tiraža, rejtinga i posećenosti, stvorili kandidata Trampa. Međutim, on je davno pre ovih izbora izgradio imidž. Kada je prošlog juna objavio da se kandiduje, čak 90 odsto Amerikanaca je znalo ko je on. Nema ništa prirodnije od sklonosti privatnih medija za što većom publikom koja je, kako se ispostavilo, tražila da gleda Trampa i pored toga što su ga glavni, veliki mediji u početku ismevali ili ignorisali. Prve debate republikanaca – na Foks njuzu i Si-En-Enu – bile su najgledaniji program u istoriji ovih televizija, sa oko 25 miliona gledalaca, što je uporedivo sa prenosom utakmica NBA ili američkog fudbala. Kada je Tramp stao na podijum, Foks njuz je imao 24 miliona gledalaca, dok je pre četiri godine, na istoj takvoj debati republikanaca, uspeo da privuče nešto više od tri miliona ljudi.

Želja da se krivica svali na medije možda dolazi i usled frustracije analitičara i komentatora čije su sve prognoze o Trampu pale u vodu. Predviđali su mu kratak politički život u smislu izreke „svakog čuda za tri dana dosta”, ali je on i dalje najsnažniji kandidat, a njegovo prezime jedno od najtraženijih pojmova na internetu. Mediji nisu naturali Trampa, već su pratili zahteve auditorijuma: 35 odsto čitalaca „Gardijana” koji klikću na tekstove o Trampu čine surferi koji su sami pretraživali internet u potrazi za informacijama o ovom kandidatu i tako dospeli na sajt lista. Oko 45 odsto onih koji čitaju isti sadržaj kliknuli su na te članke nakon što bi ih videli na sajtu dnevnika. Prošlog meseca su ti tekstovi imali 30 miliona poseta. Sa druge strane, to što Tramp dobija publicitet ne znači da je taj publicitet pozitivan. Naprotiv. Ne samo da su prema njemu oštri liberalni mediji poput Si-En-Ena već ga „seciraju” i konzervativne televizije poput Foks njuza. Setite se Megan Keli. Okarakterisan je ne kao simpatični milijarder sa Menhetna sklon zabavama i znatno mlađim suprugama, već kao ksenofob, rasista, ženomrzac, ekonomski protekcionista...

Međutim, kako primećuje kolumnista „Vašington posta” Judžin Roberts, protivnik teze o krivici kolega, mejnstrim mediji, kojima se spočitava odsustvo kritičke oštrice prema Trampu, popularni su kod birača republikanaca koliko i virus zika. Čak i da su bili još oštriji, to bi za Trampove simpatizere značilo potvrdu korumpiranosti elita i medija koji se zalažu za status kvo, pa bi ih samo ubedilo u stavu da treba da glasaju za Trampa koji navodno makar kaže šta zaista misli, za razliku od profesionalnih političara.

Mediji su ovde samo glasnik. Svaliti krivicu na njih značilo bi zanemariti sve one Amerikance koji glasaju za Trampa očigledno poručujući nešto Vašingtonu. Pravo je pitanje zašto je biznismen bez dana ranijeg iskustva u politici pokosio profesionalne političare. Umesto što osuđuju novinare koji pišu o ovim izborima, političari i analitičari bi morali da odgovore na pitanje zašto su Trampove senzacionalističke izjave – od toga da treba deportovati sve ilegalne imigrante do toga da treba zabraniti ulazak u SAD svim muslimanima – naišle na tako dobar prijem kod konzervativnog biračkog tela.

Ako se medijima može nešto zameriti onda to nije da previše prate Trampa, već da su premalo pratili Amerikance za koje se ispostavilo da glasaju za njega.