Za misli se ne odgovara

Za mnoge, već uveliko naviknute na tipične „haške aršine” deljenja pravde, kao „grom iz vedra neba” odjeknula je vest o oslobađajućoj presudi izrečenoj dr Vojislavu Šešelju u Haškom tribunalu. Malo ko je to očekivao, a sam dr Šešelj je nedavno izjavio da očekuje drakonsku kaznu i za sebe i za Radovana Karadžića. To se obistinilo u odnosu na prvog predsednika Republike Srpske, ali ne i u pogledu samog Šešelja, koji je oslobođen svih optužbi.

Iako za detaljnije analize treba sačekati pisanu presudu, već sad se može primetiti da stanovište većine sudija u prvostepenom veću – gde je svakako ključan bio predsednik veća sudija Antoneti – odgovara onome što je klasično krivičnopravno rezonovanje, a to je da se za misli nikada krivično ne odgovara, dok se za izgovorene reči, po pravilu, ne odgovara osim kada se nedvosmisleno može utvrditi uzročno-posledična veza između verbalnog izražavanja i konkretnog zločina.

Nije sporno da je tokom građanskog rata u nekadašnjoj SFRJ, nažalost, bilo puno zločina. Građanski, a neko bi rekao i bratoubilački ratovi, i inače su najkrvaviji oružani sukobi. Zločina je bilo na svim zaraćenim stranama. Haško tužilaštvo nije dokazalo da su govori dr Vojislava Šešelja, bez obzira na njihovu žestinu ili ton, koji nekima nije dopadljiv, kod konkretnih ljudi stvorili ili učvrstili volju da izvrše krivično delo, što bi moglo biti podstrekavanje, niti da je Šešelj u odnosu na konkretna lica svojim radnjama delovao kao pomagač ili da je „podržavao” njihova krivična dela. Većina sudija je opravdano zaključila da niko ne može biti odgovoran za saučesništvo u vidu podstrekavanja ili pomaganja tako što bi delovao sasvim apstraktno u odnosu na neodređena lica i njihove potpuno nedefinisane, već samo moguće zločine, čak i kada bi takve radnje, eventualno i izolovano posmatrano, mogle da se smatraju radnjama pomaganja ili podstrekavanja.

Šešelju je najveća opasnost pretila od konstrukcije „zajedničkog zločinačkog poduhvata”, koja predstavlja hašku varijantu krivičnopravne koncepcije zavere u anglosaksonskom pravu. Za tu koncepciju mnogi autori iz samog anglosaksonskog pravnog sveta ističu da je veoma kontroverzna, jer je izuzetno opasna za odbranu, a istovremeno veoma prikladna za optužbu, te često sasvim „blanko” omogućava da se rutinski optuže i osude osobe koje su veoma „udaljene” od neposrednog izvršenja krivičnog dela. Čak se u Hagu ova konstrukcija, koja se svodi na „gađanje sačmom” u širokom snopu, kada svakako „neko mora biti pogođen”, ilustruje jednom ironičnom igrom reči. Njena engleska skraćenica JCE (Joint Criminal Enterprise) objašnjava se kao – „Just to convict everybody”. To znači – „zgodno da se osudi bilo ko”, što je, naravno, „san svakog malicioznog tužioca”.

Ključne komponente zajedničkog zločinačkog poduhvata, koji je u haškoj praksi dosad često imao izrazito „kaučuk karakter”, jesu postojanje tzv. zločinačkog plana, koji ne mora biti formalan i precizan, te bilo kakav relevantan doprinos konkretnog lica ostvarenju takvog plana. Većina sudija nije prihvatila da je dr Šešelj bio deo takvog plana, niti da je svojim radnjama na neki relevantan način doprinosio zločinima, a čini se da je sudija Antoneti u velikoj meri doveo u pitanje uopšte i postojanje nekog zločinačkog plana, naročito kada se radi o ideji „velike Srbije”. To će, naravno, razgneviti mnoge u tzv. regionu, pa i neke „ljubitelje haške pravde” kod nas. Isti oni koji su često hvalili Haški tribunal kao savršeni instrument pravde sada će bacati „drvlje i kamenje” na jedno njegovo prvostepeno veće. Na meti će, pre svega, biti sudija Antoneti. To je potpuno neopravdano. Formalno posmatrano, sudija ima pravo i dužnost da presudu zasniva na svom slobodnom uverenju, a suštinski gledano, bilo je krajnje vreme da se u jednoj haškoj presudi prednost da čisto krivičnopravnom vrednovanju činjenica.

Ne treba zaboraviti da se ovde radi samo o prvostepenoj presudi. Vrlo je verovatno da će se tužilaštvo žaliti. Kada se radi o budućoj mogućoj odluci žalbenog veća, ona kakva god bila, neće suštinski umanjiti značaj krivičnopravnih argumenata iz prvostepene presude. Sudije žalbenog suda su u „normalnom pravosuđu” načelno višeg ranga i iskusnije nego prvostepene sudije. Žalbeni sud se po sili zakona smatra „pametnijim”, a u Haškom tribunalu su iste sudije, od slučaja do slučaja, bilo „prvostepenci”, bilo apelacione sudije, pa stoga, žalbeno veće svakako nije „pametnije” od prvostepenog.

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, predsednik Udruženja pravnika Srbije