Diletantska družina

Ono što se već može sa priličnom sigurnošću tvrditi, a vidi se, što se kaže, i golim okom, jeste činjenica da živimo u državi kojom rukovode diletanti svake vrste. Od onih najbezazlenijih, kao što su novopostavljeni upravnici kulturnih ustanova, pa do onih od kojih nam zavisi život. Svuda oko nas su nestručni, neškolovani, neiskusni, nezainteresovani i svi su oni na položaj došli partijskom pripadnošću ili, što je još gore, privatnim odnosom sa ljudima iz vlasti.

Ali pojam diletantizam (ital. dilettare, ljubav prema umetnostima ili veštinama, bavljenje nečim iz ljubavi, a ne po pozivu, profesionalno) nije oduvek imao pežorativni, posprdni prizvuk. Uzmimo za primer istoriju pozorišne umetnosti na našem tlu. Počeci pozorišta u Srba vezuju se za grupe diletanata, ljudi nestručnih i nekvalifikovanih za pozorišne poslove, koji su, međutim, svojom ljubavlju za teatar i velikim entuzijazmom neukoj publici približili čaroliju pozorišta.

Prva južnoslovenska profesionalna pozorišna družina nastala je 1838. u Novom Sadu. Bilo je to Leteće diletantsko pozorište (Serbsko diletant-sodružestvo). Izvođači prve predstave „Inkle i Jarinka”, komada Joakima Vujića, koji je postavio sam autor, bili su đaci novosadske gimnazije i odrasli amateri. Da je publika dobro primala glumce Letećeg diletantskog pozorišta, pokazuje primer gostovanja u Zemunu, gde su igrali „Miloša Obilića” Jovana St. Popovića. Kada su Miloša, posle scene u kojoj ubija Murata, opkolili Turci – na scenu je utrčao poznati advokat Manić i, zanet predstavom, uzviknuo: „Udri, Milošu, gde god koga uhvatiš i dohvatiš!”

Godine 1841, 7. novembra u Beogradu, u Pozorištu na Đumruku održana je prva predstava sa diletantima – „Kraljević Marko i Arapin”. Pozorište je organizovao srpski reditelj, scenograf, glumac, pisac i prosvetni radnik Atanasije Nikolić. Prvi glumci su bili amateri – učenici Liceja. Tada je štampan prvi pozorišni plakat kod nas i raspisan prvi književno-dramski konkurs za dela „po narodnom karakteru i običajima ustrojenim”. Pozorište se održalo samo godinu dana.

Širom Srbije, i u ostalim južnoslovenskim krajevima, počele su da niču diletantske trupe. Tako je Jovan Đorđević, pisac teksta za himnu „Bože pravde”, sa grupom mladih ljudi 1850. godine pokrenuo diletantsko pozorište iz koga je, na njegovu inicijativu, nastalo Srpsko narodno pozorište, u kome je od jula 1861. on bio i potpredsednik Pozorišnog odbora, upravitelj, dramaturg i pisac patriotske drame „Markova sablja” (1872).

U Vršcu je godine 1844, takođe, osnovano Srpsko diletantsko pozorišno društvo, a prvo diletantsko pozorište grada Paraćina osnovala je grupa zaljubljenika okupljena oko Desimira Milojkovića, razvodnika sa treće galerije Narodnog pozorišta u Beogradu, učesnika vojničkog pozorišta u Bizerti i vlasnika fabrike bombona u Paraćinu. I tako redom…

Ispostavilo se, međutim, da ljubav prema teatru nije dovoljna. Publika je počela da prepoznaje manjkavosti amaterskog pristupa pozorištu, pa je mladi Branislav Nušić, koji je 1873. prilikom gostovanja Dimićeve putujuće trupe u Smederevu prvi put video pozorišnu predstavu, zaključio: „Jedno pozorište trebalo bi da ima: starijeg glumca koji bi bio i upravnik, reditelja, glumca – ljubavnika, glumca – komičara, glumca – pevača, dva mlada glumca, dva početnika, glumicu – dramsku, glumicu – pevačicu, glumicu – ljubavnicu (mlađu), dve mlađe glumice (obične), dve početnice, kapelnika, suflera i stalnog momka.” Korist od ovoga bi bila što bi se „u Srbiji ukinuo glumački proletarijat, koji s dana na dan, i po brojnosti svojoj i po pokvarenosti, postaje sve opasniji elemenat po društvo”.

Kao što se može primetiti, mladi Nušić je brzo shvatio kako diletantizam, kada uzme maha, postaje sopstvena suprotnost. Da se razni ljubitelji ili oni koji sami sebe (bez ikakvog dokaza) smatraju dovoljno sposobnim ne mogu baviti ozbiljnim poslom. Za razliku od diletanata, profesionalcima poziv predstavlja životno opredeljenje, a ne usputnu stanicu, hobi ili razbibrigu. Činjenica da su za svoj posao plaćeni obavezuje ih na ozbiljan rad i stalno usavršavanje. Ali ono što je najbitnije, oni poznaju instituciju odgovornosti. Nije potrebno da ix neko nadgleda, sami sebi su najstroži kritičari.

Na drugoj strani, diletantizam neminovno vodi u degradaciju, propast profesije. A zatim počinje da se lančano ruši i sve ostalo, kao kuća od karata. Ali to ću prepustiti vašoj mašti…

Reditelj