Da li je Hag politički sud za samo jedan narod

Od našeg stalnog dopisnika

Banjaluka – Kreiranje slike koja će pogledom kroz istorijsku prizmu Srbe obeležiti kao najveće krivce za sve što se dešavalo od 1992. do 1995, ali i kratkoročna upotreba haških presuda u dnevnopolitičke svrhe – kao pomoć Sarajevu u razvlašćivanju Republike Srpske – percepcija je koja vlada u RS kad je reč o dosadašnjem radu tribunalu u Hagu.

Što budemo više krivi, manje ćemo imati prava na vlastiti politički stav, rečenica je kojom bi se delimično moglo sažeti kako se u javnosti Republike Srpske doživljava rad tribunala, zbog čega ne manjka ocena da se radi o političkom sudu, kako ga kvalifikuju sve političke partije u Srpskoj, dok je prvi čovek RS Milorad Dodik za sud u Hagu slikovito rekao i da je beščastan.

Gledano na sve ono što se na političkom terenu u BiH dešavalo poslednjih dvadesetak godina, uloga Haškog tribunala po mnogim viđenjima u Srpskoj može se dovesti u vezu i sa neprestanim zahtevima za centralizaciju i prenos ovlašćenja sa RS u Sarajevo.

Same presude i njihova politička zloupotreba koja kontekst krivice sa pojedinca širi na narod išle su za tim da se nametanjem najveće odgovornosti srpskom narodu u BiH za ratne strahote umnogome ublaži politički otpor u Banjaluci, u vreme dok su nicale nove institucije u Sarajevu, a Srpska postepeno ostala bez oko 70 ovlašćenja.

Budući da u Banjaluci ne manjka pretpostavki kako haški tužici rade u dosluhu s Vašingtonom, neki su u tome skloni prepoznati i taktiku u realizaciji obećanja američkog diplomate Ričarda Holbruka datog navodno Aliji Izetbegoviću u Dejtonu 1995. da je bitno samo potpisati Dejtonski sporazum a da na Americi ostaje da se Srpska naknadno razvlasti.

Kako drugačije, pitaju se u RS, objasniti to što su presude suda u Hagu, osnovanog sa misijom da utaba put pomirenju, umesto u zbližavanje vodile isključivo u nove i sve dublje podele među narodima, što se najbolje može primetiti i po uobičajenim reakcijama bošnjačkih intelektualaca, a ranije i političara, koji su presude dočekivali omiljenom konstatacijom: „Delo je osuđeno ali projekat nastavlja da živi.“

Time, smatraju u RS, veliki deo bošnjačke javnosti nekad možda i podsvesno otkriva kako pomirenje i suočavanje sa nedelima nije primarni cilj njihove politike, već pre svega upotreba haških presuda, uz eventualnu međunarodnu podršku, za izgradnju zemlje u skladu sa njihovim političkim uverenjima.

Što onda dalje podrazumeva da oni drugi narodi zbog osuđujućih presuda njihovim pojedincima imaju manje prava da misle i deluju u skladu sa vlastitim viđenjima u kakvoj zemlji i sa kakvim uređenjem žele da žive.

S tim u vezi je i banjalučki pravnik Krstan Simić primetio da se nijedan narod haškim presudama nije zamislio nad vlastitim zločinima, i suočio s njima, već su sudske odluke zapravo dovodile do potpuno suprotnog efekta. Primećuje i to da one elite koje tako tumače presude, zapravo to pomirenje i ne žele, već ih naprotiv koriste za to da do njega i ne dođe, budući da im konfliktna politika i odgovara.

Iako na javnoj sceni u RS ne postoji neko ko ne deli uverenje da sve zločine i zločince treba procesuirati i zatvoriti, ali i ubeđenje da su bošnjački ratni vojni i politički zvaničnici, kao i delom hrvatski, prošli uglavnom nekažnjeni, dešava se da čak i onda kad se dese neočekivane presude – poput poslednje oslobađajuće za lidera radikala Vojislava Šešelja – ne splašnjava uverenje o političkoj ulozi „antisrpskog suda“.

Ipak, povodom najnovijih presuda čuju se razmišljanja koja nameću i pitanja da li to primećujemo promenu klime u Hagu, najpre zbog slabijeg interesa Amerike da se uključuje u rad tribunala, koji usled tog dobija prostor da se „malo bavi i pravdom“ pa se najnovije odluke, na izvestan način, suprotstavljaju i nekim ranije donesenim.

Ma koliko bilo manjkavosti u pokušaju da se Srbima pripiše postojanje cilja na stvaranju „velike Srbije“, biće interesantno videti kako će se sudska konstatacija da takav politički program Šešelja nije i krivično delo odraziti – osim na buduće presude – i na trenutne prilike u BiH, budući da se politička borba Republike Srpske za očuvanje autonomije neretko etiketira upravo kao „nastavak Miloševićevog projekta velike Srbije“.

Da li je stoga opravdano verovati da dolazi do korekcije narativa rata koji se dve decenije pisao u tribunalu što, kako neki veruju, može da ide i u korist Srpskoj.

Takvo viđenje stvari koje u osnovi veruje u menjanje crno-bele slike rata ima utemeljenje, ako je suditi po konfuziji stvorenoj u Sarajevu, posebno radi toga što je sud prihvatio da su muslimani ubijali sopstvene civile, ali i nekim novim detaljima vezanim za samu Srebrenicu, kao najvećem moralnom teretu srpskog naroda, uprkos nespornoj činjenici da su za zločine krivi pojedinci.

„Odluke tribunala nikad nisam dovodio u kontekst sa mogućim pravnim posledicama na uređenje BiH, jer je to nemoguće. Ali da je bilo povika iz Sarajeva i slučajeva da se one koriste kao politička platforma, svakako jeste. Jednako tako, ne smatram da oslobađajuću presudu Šešelju treba doživljavati kao pomoć ili spas Srpske. Istina, takva klima se stvara, ali pravne konsekvence su naprosto nemoguće“, kaže za naš list Petar Kunić, profesor Ustavnog prava na Univerzitetu u Banjaluci.