Toni Montana u Beloj kući

Donald Tramp, alergičan na migrante, kakav već jeste, to poređenje bi verovatno smatrao uvredljivim, ali u njegovoj privlačnosti za Amerikance, pa i za mnoge Srbe, ima nečega nalik harizmi izvesnog kubanskog azilanta u SAD i zloglasnog kriminalca po imenu Toni Montana. Protagonista De Palminog „Lica s ožiljkom”, propalica koja se uspinje na vrh narko-kartela, Montana prljavim novcem kupuje sebi pristup otmenim mestima. U jednom takvom restoranu, oni koji su rođeni sa srebrnom kašikom u ustima zgražavaju se nad njegovim neizlečivim prostaklukom. Na to im se on ruga da im je, koliko god se uspijali, potreban kako bi njemu mogli da urežu beleg negativca i time skrenu pažnju sa svojih poslova, ni po čemu poštenijih, samo bolje skrivenih. Tako nas scenarista, stari levičar Oliver Stoun, pridobija za razumevanje prema Montani, terajući nas na poistovećivanje s onim koji u očima licemerne elite ostaje šljam koliko god da se obogatio koristeći se jedinim načinima za koje je bio sposoban kad već nije imao pristup vrhunskim školama gde bi ga podučili mahinacijama na berzi.

Tramp je, kao bogataško dete, imao pristup svemu što je poželeo, ali svoje poslovne prevare, sudeći po američkim medijima, nije uspeo da sakrije, kao što nije sakrio ni vulgarnost ili agresivnost. On je pripadnik elite koja ga ne voli jer joj srozava ugled previše providnim malverzacijama i otvoreno vređa ostale moćnike. To je bilo dovoljno da mnogi počnu da ga doživljavaju kao „našeg čoveka u njihovim redovima”, koji će onima što vladaju napokon reći šta im spada – Lice s ožiljkom na putu za Belu kuću.

Mora da i tu leže neki od razloga iz kojih mnogi Srbi toliko vole Trampa da na fejsbuk profilima, umesto svoje, drže njegovu fotografiju. Pre svega, Hilari Klinton, njegov verovatni protivkandidat, i za gomilu Amerikanaca je oličenje dvoličnosti, lakomosti, šurovanja s bogatašima i previše brzog prsta na obaraču kad treba pucati po stranim zemljama. Ako Tramp, pak, pobedi i ostvari ono što obećava, odlično. Propadne li, povlačeći SAD za sobom, kako to slute američki liberali – još je više povoda za sreću, barem onima koji su ovde likovali i 11. septembra, smatrajući taj masakr pravednom osvetom i ne shvatajući, kad već o žrtvama nisu razmišljali, u kolike je nevolje tog trenutka upao čitav svet, pa s njim i Srbija.

I nemalo Amerikanaca, u krajnjoj liniji, priželjkuje Trampa u Ovalnom kabinetu, zato što veruju da je on tempirana bomba koja će razneti vašingtonske klike uvezane s Volstritom. Zapanjujuće je koliko se Trampovih simpatizera u anonimnoj anketi „Gardijana” ispovedilo kako im je cilj da na mesto predsednika dođe neko ko bi – ovo je samo neznatno parafrazirano – razobličio apsurdnost sistema tako što bi ga svojom mahnitošću poveo do krajnjih granica, nakon kojih bi se on svima belodano ukazao kao paravan političke oligarhije slepe za patnje običnog čoveka i ekonomske plutokratije barona pljačkaša. Ako takvo rezonovanje deluje kao karikiranje levičarskih mislilaca, jedan od ispitanika, zbilja, doslovce govori o tome koliko su mu bliski Marks, Markuze, Žižek i Klajnova.

Većina Amerikanaca koji su za Trampa, ipak, veruju u njegovu krajnje desničarsku i ksenofobnu politiku. Čini se da se i njegovi ovdašnji simpatizeri iskreno nadaju kako će on ispuniti svoja obećanja. Ako već želimo, kako ga ovde često nazivaju, „američkog Šešelja” u Beloj kući, pitanje je zašto više građana Srbije neće izvornog Šešelja za sopstveni dom, nego većinski podržavamo otvorenost prema svetu. Možda smo i mi, kao SAD i Rusija, počeli da vodimo „ratove preko posrednika”, onako kao što smo bodrili Grke da se bore protiv štednje i kresanja socijalnih davanja dok smo ovde takvu politiku prihvatili, odnosno kao što ne želimo da Moskva, ni po koju cenu, popusti u otporu prema Zapadu ali bismo ipak u Evropsku uniju. Biće da oni što su rastrzani takvim nedoumicama pretpostavljaju kako bi Amerika na čelu s Trampom postala nalik Rusiji, pa bi bilo svejedno kome ćemo se prikloniti. Još ne bismo morali više ni da dižemo galamu oko lažnih diploma, pošto bi predsednik SAD, tog naučnog giganta, bio čovek čiji ih je neakreditovani univerzitet štancovao naveliko dok nije morao da zatvori tu kvaziustanovu zbog tužbi prevarenih studenata.

S Trampom kao glavnom zvezdom izborne kampanje, Amerika trenutno, pre nego na Rusiju, podseća na Srbiju iz devedesetih godina: kandidati se razmeću vulgarnostima i prete ratnim zločinima, zbog kakvih smo ovde bili podvrgnuti kazni. Teško da su u ono vreme Srbi, kao neki od Amerikanaca koji su danas za Trampa, podržavali Šešelja zato što su zamišljali sebe kao levičarske spavače u desničarskim redovima, agente provokatore poput onih što su devetnaestovekovne anarhiste podsticali na ubistva da bi ih onda hapsili. Pre će biti da su istinski navijali za lidera radikala, premda se možemo nadati, ako je to olakšavajuća okolnost, kad već nije opravdanje, da je to bilo makar delom iz istih razloga koje navode desničarski simpatizeri Trampa: razočarani su što im se zemlja našla na privrednoj nizbrdici i što gubi status najmoćnije na svetu. Za razliku od građana Srbije devedesetih, kojima se prethodna država raspala da bi potom potpuno osiromašili, Amerika, zapravo, ni politički ni ekonomski uopšte ne stoji loše, jedino što je prekinut lanac neprestanog napretka i sadašnja generacija mladih ne živi bolje od roditelja. Ali, i to je bilo dovoljno da Amerikanci izgube prisebnost.

Na čast im ipak služi to što je, prema poslednjim istraživanjima, 60 procenata stanovnika SAD protiv Trampa, kao što i polovina njih nerado gleda na Klintonovu. Eto još jedne paralele sa Srbijom, jer takav odnos prema najizglednijim kandidatima na predsedničkim izborima stavlja Amerikance u dilemu zbog koje se većina Srba vajka još od uvođenja višestranačja – biraće između dva zla, neće se opredeljivati za onog ko će zemlju unaprediti, nego za onog ko će je manje upropastiti.

I američka omladina, sudeći po raznim studijama, ideološki je konfuzna kao naša i mahom pristaje uz antisistemske kandidate, jedino što su joj nešto više srodni levičari, za razliku od srpskih novijih generacija, koje su se prevashodno priklonile desnici. A i američki levičari-trampovci nalikuju srpskim „belim listićima” i verovatno bi se identično ponašali da im njihov trik uspe: kukali bi da im ni onaj što su ga doveli na vlast nije ništa bolji od prethodnika, nego čak i gori.

Premda, Aleksandar Vučić, od svih čuvenih Amerikanaca, ne podseća na Trampa koliko na Tomasa Džefersona. Jedan od vođa američke revolucije smatrao je da je za slobodu blagodetno da svakih dvadeset godina u zemlji izbije pobuna. Srpski premijer kao da veruje da su svake dve godine nužni izbori. I između njih teče neprekidna revolucija, pa ministri i direktori javnih preduzeća svaki čas dobijaju upozorenja da će izleteti iz fotelja zbog loših rezultata. Opozicija negoduje da je samo šačica slabih kadrova zaista izbačena sa važnih položaja, ali u javnom mnjenju Vučić uspešno održava sliku o sebi kao političaru koji se ne libi ni toga da ustane protiv „svojih”. To je u ovo vreme nezadovoljstva establišmentom postalo neka vrsta imperativa za političare koji žele popularnost, pa tako Tramp ratuje s vrhom sopstvene stranke, dok je Džeremi Korbin, uprkos snažnom otporu, u toj borbi već pobedio i preuzeo vođstvo nad britanskim laburistima.

Verovatno je, ipak, da će Tramp izgubiti, ako ne unutar svoje partije – gotovo izvesno na izborima, i da čak ni nakratko neće moći, kao Toni Montana, sebi da govori „svet je tvoj”.