Sistem na strani žena

Ako ste pomislili da se radi o nekom nasilju, odmah da vam kažem – ne radi se. Radi se o čistoj ljudskoj gluposti. Elem, jedne letnje večeri pre skoro dve godine, moj dragi i ja, reč po reč, počesmo da se prepiremo, valjda kako to biva kad ljudi na vreme ne razreše ono što ih muči pa se nezadovoljstvo nagomila, a onda se neka najobičnija sitnica nađe kao povod za žešću raspravu - on je tvrdio jedno, ja drugo, a oboje tvrdoglavi. Pošto je došlo do tačke ključanja i ne mogoh više da ga slušam, htedoh da mu stavim ruku na usta ne bi li ućutao, a on je bio brži i uhvatio me je za zglobove obe ruke. Naravno, to je već iscrplo moje dalje mogućnosti manevra pa sam mu rekla da odmah ode kući, i da ne želim više nikakve priče niti rasprave. On, s druge strane, potpuno je drugačiji tip i umesto da ode, zasede i poče od Kulina Bana…

Pošto je ovo samo dodavalo ulje na vatru, rekoh mu da ću ako ne ode, odmah pozvati policiju, a kako on na to nije reagovao ja uzeh telefon u nameri da se pretvaram da ću pozvati... Pošto se nije ni pomerio, ja tako okretoh broj (još mi on sam reče koji) očekujući da će on bar ustati i pokazati nameru da ode. Međutim, umesto toga ja začuh da zvoni sa druge strane i brzo prekidoh, jer to je uglavnom i bila granica mog blefa.

Sve što je zatim usledilo još uvek mi se čini kao deo nekog filma, a ne nešto što nam se zaista dogodilo. Ni on ni ja nismo pre toga imali nikavih dodirnih tačaka sa policijom niti predstavu kako ceo taj sistem funkcioniše. Čim sam prekinula vezu, zazvonio mi je telefon i pretpostavljajući da me zovu iz policije, iz neke neobjašnjive zbunjenosti i gluposti (jer šta sad da kažem?) nisam se ni javila.

Bukvalno pet minuta kasnije, dok smo nas dvoje nemo gledali jedno u drugo, zazvonio je neko na vratima. Bili su to pandur i pandurka. Ušli su u stan, razdvojili nas u posebne sobe i ispitivali šta se desilo. Kao dva potpuno izgubljena idiota, oboje smo rekli da smo se posvađali i da je jedini fizički kontakt koji smo imali njegovo držanje mojih zglobova. To je žešće naljutilo pandurku te mi je odmah predložila da ga tužim jer je njegovo ponašanje oblik fizičkog nasilja. Ja joj samo rekoh da sam samo htela da on ode kući i da o svemu popričamo neki drugi put.

Ona je zatim ušla u drugu sobu i bukvalno se izvikala na njega kao da me je maltene prebio, rekla mu je da smesta ostavi ključ, da ode i da ne pomišlja da mi se javi niti da me zove dok ja to prva ne uradim.

Kada je otišao, njih dvoje su se okupili oko mene i predložili da pozovem neke ljude od kojih bih mogla dobiti stručnu pomoć koju dobijaju sve ugrožene i tučene žene. Kako sam to odbila, zapisali su i to u svoj izveštaj i ljubazno rekli da, ako se ikada predomislim, mogu  da ih pozovem.

Sutradan me je pozvao nekakav inspektor da bi pitao šta se dogodilo i zašto sam odbila pomoć. Pošto sam objasnila da je sve u stvari jedna velika greška, on je insistirao da me ipak vidi odmah u stanici. Stvar je eskalirala, kako to obicno biva, kada sam u magnovenju umesto zglob na ruci (wrist) rekla zglob na nozi  (ankle), pa je ta jezička greška dodatno poslužila da nam se životi iskomplikuju. Tu informaciju nije imao u izveštaju pa mu je zvučalo kao da sam sad umesto – pretučena, bila skoro i silovana.

Otišla sam u roku od pola sata, i na moje zaprepašćenje, stavili su me pred kameru i postavili bar sto pitanja o tome šta se desilo i kako se desilo i gde me je za ruke uhvatio i koliko sekundi me je tako držao i koliko je bio jak stisak i da li su ostale modrice, itd, itd, itd.

U jednom momentu samo što se ne zaplakah od straha i konfuzije posebno kad mi rekoše da to da li će ga pravno goniti ili ne, uopšte ne zavisi od toga da li ja hoću da podnesem tužbu, već od njihovog viđenja stvari, a pošto im se čini da previše negiram i da delujem uplašeno – oni će ga najverovatnije i tužiti i bez mog pristanka.

Sve što sam rekla protumačeno je potpuno suprotno, tako da sam im delovala kao ‘tipična tučena žena’ koja ne može ili ne sme da prizna istinu.

Naravno, nas dvoje smo se odmah čuli i videli, još uvek zbunjeni, sa svim nesuglasicama potpuno zaboravljenim. Naivno smo verovali da će sve na tome i da ostane. Ali koliko sutradan pozvali su me iz policije na posao da mi kazu da je on uhapšen, da mu je izdata zabrana viđanja i da ne sme da mi se nađe u blizini od dvesta metara.

Taj užas i kajanje koje sam tada preživela, ne bih umela da opišem rečima. Njegov posao je takve prirode da bi svaki zapis iz policije značio potpuni kraj njegove karijere. Na svu tu muku morali smo oboje da platimo advokate, s tim što je njegov račun bio nekoliko desetina puta veći od mog, pa ga je cela ova epizoda koštala oko osam hiljada (kanadskih) dolara.

Dozvolili su nam da se zvanično vidimo tek posle dva meseca i to samo u prisustvu bračnog savetnika, posle četiri meseca smo zvanično mogli da se viđamo i bez posrednika, a tek posle više od pola godine slučaj je na našu veliku sreću bio zaključen. Što naravno ne znači da su i troškovi nestali…

Sve u svemu, on je izvukao deblji kraj, i još uvek je prilično ogorčen na sistem. A ja s druge strane, jedini pozitivni utisak koji nosim je uverenje da je ovaj sistem na mojoj strani – zlu netrebalo.