Rajkova staja

Bilo je to davne 1966. godine. Kao još dečaku i učeniku drugog razreda sjeničke gimnazije, otac Jakov mi je dao zadatak da zbog velike suše i nedostatka trave na brdu Cmiljevac odvojim osmoro junadi i poteram ih mesec dana na pašu na obronke planine Golija zvane Paljuša i Gropa, koji su bili bogati bistrom vodom i svežom travom.

Zadatak je bio težak i odgovoran, ali ga se nisam plašio, naprotiv, radovao sam se što ću mesec dana provesti u staji našeg daljeg rođaka Rajka Čukanovića, sa njegovim sinovima a mojim drugovima, starijim Damnjanom – Dalem i mlađim Dragovanom – Gagom, koje sam neizmerno, još iz osnovne škole, voleo. Srećan sam bio i što ću uživati u debelim hladovima bukve, jasike, lipe, leske i brati divlje trešnje, maline, sremze i jagode, dok izgladnela junad bude pasla svežu i sočnu travu sa ovih planina. I što će se posle mesec dana preporoditi i spremno dočekati zimu.

Na Svetog Iliju poterao sam junad iz Cmiljevca i za nekoliko sati hoda sa stadom stigao na Paljušu u Rajkovu staju, gde su me sačekali i lepo primili Rajko, njegovi sinovi Dale i Dragovan i njihova maćeha Vinka.

Kad sam došao, Rajko mi je rekao: „Nikola, kao što vidiš, naša staja je totalno usamljena. Najbliži komšija je Zdravko Sredojević, čija staja je od nas udaljena oko četiri kilometra i ne možemo ih dozvati, jer su im stanovi u dolini, pa glas prebacuje sa brda na brdo. Danju ima čobana, kosača, plastilaca i drvoseča, a noću nema nikog osim nas, lisica, jazavaca i vukova. Danju će vam biti lepo, možete brati trešnje i sremze koliko hoćete, i s uživanjem čuvati 30 ovaca i 25 goveda, zajedno tvojih i naših, ali noću morate čuvati i sebe i stoku. Vinka i ja ćemo sići u selo da kosimo travu i žito, a ti i Dale ćete preuzeti sve obaveze na staji, između ostalog i mužu 20 ovaca i šest krava. Dragovan će biti s vama, a povremeno i s nama u selu. Tvoju junad zatvaraj u tor u šumi, zajedno s našim govedima, i ne boj se za njih, jer je tor tvrd i visok, a imamo i dva snažna bika, zbog čega vukovi neće smeti da udare na njih. Ovce ugonite u tor pored staje, a njih će od vukova čuvati pas Baljov. Krave i ovce pomuzite ujutro i uveče, pa mleko prokuvajte, razlijte i zakajmačite. Jedite sir, kajmak, mleko, kačamak, jaja i suvu slaninu. Najvažnije od svega je da sva stoka za dana izađe iz šume. Ako neko june zanoći van tora, najverovatnije da neće živo dočekati jutro. Poješće ga vukovi. Kokoške zatvarajte u kokošinjac. Baljova uveče odvežite sa sindžira, da se slobodno kreće oko staje.”

Nekoliko dana posle mog dolaska Rajko, Vinka i Dragovan odoše u selo, a ja i Dale ostadosmo sa stokom na staji, usred puste planine.

Dva dana posle toga, Dale i ja odradismo sve dnevne obaveze i posle večere pustismo Baljova sa sindžira pa legosmo oko deset sati da spavamo.

U neko doba noći probudi me lavež psa. Bio je oko 100 metara ispred staje, na vrhu grupe lesaka, ali nam se sve više približavao i sve glasnije lajao.

Dale, pozvao sam druga koji je ležao u drugom krevetu sa guberom preko glave. Jesi li budan? Jesam, odgovorio je Dale. Šta se ovo događa? Zašto Baljov ovako laje? Vukovi su u leskama, procedio je Dale kroz zube, i dalje držeći guber preko glave. Pa šta treba da radimo? Da vičemo, odgovorio je Dale. Pa viči, dobacio sam mu ja. Ne smem, viči ti, kratko je odgovorio Dale. Ali ti si stariji i odavde si. Ne smem, ponovio je Dale. Ali poješće vukovi ovce, bio sam uporan. I psa, dodao je Dale.

Primakao sam se prozoru i pokušao da viknem. Glasa nije bilo. Minut kasnije ponovo sam pokušao. I ovoga puta strah je pojeo glas. Pas je počeo da cvili i grize prag. Ponovo sam prišao prozoru i uspeo da viknem: U bre! Pas je skočio i jače zalajao. Opet sam skupio snagu i viknuo još jače: U bre! Pas se odvojio od praga i počeo da grize zemlju. Ohrabrio se i Dale. Bacio je guber s glave, prišao drugom prozoru i povikao: Drž’ ga Baljove! Pas je skočio s praga i jurnuo ka leskama. I ja sam viknuo: Drž’ ga Baljove! Baljov je uleteo u leske, a vukovi su počeli da beže. Nastala je prava jurnjava. Oterao ih je kilometar od staje, sve do Matovog brega, a potom se vratio s pobedonosnim lavežom i legao teško zadihan na prag staje. Pobedili smo ih, procedio je Dale i seo na krevet. Neće smeti više da se vrate. A goveda u šumi? Njih ne smeju napasti. Slobodno spavaj, smirivao me je Dale. Bilo je dva sata posle ponoći. Zadovoljan ishodom događaja i izmoren od straha, zaspao sam u zoru.

Kad smo ujutru ustali, na staji je bilo sve mirno, a stoka na broju. Osvanuo je još jedan sunčan dan. I taman kada smo pomuzli krave i ovce i pustili stoku iz torova, u goste nam dođe Žaka Sredojević, sav skrhan. Šta je, Žale, pita ga Dale? Vukovi su mi noćas pojeli ždrebe. Kako, kad smo ih mi oterali, upitasmo uglas. Samo do reke. Sinoć nisam stigao da odvedem kobilu do stanova, već je ostala pripeta sa ždrebetom u reci. Kad su je vukovi napali, iščupala je kolac, ali joj se lanac smotao oko jove, pa jadna nije mogla da odbrani ždrebe. Vukovi su ga zaklali na njene oči.

Kad je dva dana kasnije Rajko s konjem navratio na staju, ispričali smo mu šta se desilo. Ja u vas imam veliko poverenje, momci. Vi ste moji junaci, rekao nam je, potapšao nas po leđima i ponovo otišao u selo.

                                                                                          ***

Svi ovde pomenuti članovi Rajkove porodice (Rajko, Vinka, Dale i Dragovan) nisu više među živima, a sahranjeni su na Raspoganskom groblju. Ostala je samo Rajkova snaha Mida, Dragovanova žena. Ona povremeno obiđe porodičnu staju, koja sablasno izgleda na napuštenom šumovitom zemljištu Paljuše, bez čeljadi i stoke. A od sedmoro Rajkove dece (Tile, Jablan, Strajo, Gora, Velina, Dale i Dragovan), od kojih su žive ćerke, nema potomaka da se jave, da dođu i pomognu Midi da obnovi moćno Rajkovo domaćinstvo, sa stajom i imanjem na 30 hektara, od kojeg je nekada živelo dvanaestoro čeljadi. Danas gotovo da nema dece u celom selu Raspoganči, samo njih četvoro putuje u Štavalj u osnovnu školu.

Inženjer elektrotehnike, rođen u Sjenici, obnovio domaćinstvo i proširio napušteno imanje svoga oca Jakova na Pešteri u selu Raspoganče. Lično posadio 3.000 smrča i borova, a sa ocem Jakovom i četvoricom braće 25.000 smrča, borova, jela i jasika dok je trajala ORA Pešter ’76, i kasnije