Student koji je pravio prvi petogodišnji plan FNRJ

„Politika” mi je priredila jedan od najlepših trenutaka u ove moje 93 godine, koji može da se uporedi s danom venčanja. Zahvaljujući vama, pozvan sam na proslavu 79. rođendana Ekonomskog fakulteta – obratio se mladim kolegama i pričao im nešto o poratnim danima, kada je u vojničkoj uniformi bio prvi predsednik studentske organizacije... – Posle ovoga, jedina želja mi je da objavim knjigu o istoriji moje porodice čije je pisanje pri kraju...

Ovako govori Živko Bunjak, najstariji diplomac beogradskog Ekonomskog fakulteta, dok nam u svom stanu u centru Beograda pokazuje šolju za kafu na kojoj piše: „Prvi dan studija i pravi korak u karijeri”, koju je dobio na poklon od sadašnjeg dekana prof. dr Branislava Boričića. Kada nam se Bunjak javio da se raspita kada je proslava 79. rođendana Ekonomskog fakulteta, o čemu je „Politika” pisala, nismo mogli da odolimo a da dekana ne obavestimo o njihovom najstarijem diplomcu, iz prve poratne generacije, upisane 1945. godine.

Nemirnog duha i ogromne energije, uprkos tome što kada izlazi iz kuće obavezno nosi štap, kako priliči gospodinu od 93 godine, zadržao je britak um i živo se seća svih detalja, imena, datuma... Indeks nije sačuvao, ali diplomu staru 65 godina jeste – nalazi se u njegovoj vikendici u Brestoviku, gde provodi najveći deo svojih penzionerskih dana.

– U ruskoj uniformi sam otišao da upišem fakultet u oktobru 1945. godine. Bilo nas je oko 3.000. Ekonomski fakultet se tada nalazio u Balkanskoj ulici preko puta hotela „Moskve”, a pošto tu nije bilo dovoljno prostora, predavanja smo slušali i ispite polagali na Pravnom fakultetu. Tri dana pošto sam izabran na zboru za prvog predsednika udruženja studenata, pozvao sam na fakultet potpredsednika vlade i jednog ministra i zatražio da se reši problem zgrade – priča Bunjak, dok nam pokazuje rukopis buduće knjige o porodičnoj lozi.

Ideja studenata koju je ondašnja vlast prihvatila ali koja nije nikada realizovana, bila je da se zgrada EF podigne na potezu Pravni fakultet – Univerzitetska biblioteka – Tehnički fakulteti, ali je kasnije na tom mestu izgrađen hotel „Metropol”.

– Marksizam je bio najvažniji ispit, polagali smo ga na prvoj godini. Ovaj predmet je bio veliki bauk, imali smo strogog i zahtevnog profesora, španskog borca, Batu Uvalića, koji je kasnije bio i ambasador. Studenti su padali kao snoplje i na predmetu analiza balansa na trećoj godini, koji sam položio na primeru trase tramvaja dvojke, a poslednji ispit, istoriju ekonomskih doktrina, položio sam kod tadašnjeg dekana. Dobio sam desetku i aplauz kolega – seća se deka Živko, kako ga svi zovu.

Ocene su i tada bile od pet do 10, a nastavnici su se oslovljavali sa „druže profesore”. U poratnoj Jugoslaviji budući ekonomisti ispite su polagali prvo usmeno, a posle pismeno.

– Nismo mogli da se zaposlimo gde želimo, niti smo mogli da dobijemo diplomu dok ne prihvatimo „raspored”. Ja sam imao sreće jer sam radio još kao student na izradi prvog petogodišnjeg plana FNRJ koji je usvojen 1947. godine i sa uspehom sproveden. Interesantan je podatak da nam je baza za izradu bilo stanje u Kraljevini Jugoslaviji 1939. godine – priča Bunjak, koji je za ovaj posao kao nagradu dobio i jedan od prvih stanova sa centralnim grejanjem u Beogradu.

To što je završio Trgovačku akademiju u Cetinjskoj ulici i bio potomak ugledne bankarske porodice (koja je 1920. osnovala Skopljansku izvoznu banku) pomogli su mu u daljoj karijeri.

Radio je na planu razvoja filmske industrije Jugoslavije i bio član komisije za izgradnju Filmskog grada, seća se kada je raščišćavan teren na Košutnjaku... Njegov šef u Komitetu za kinematografiju vlade FNRJ bio je Vladislav Ribnikar. Bunjak se seća anegdote kada mu se obratio sa „gospodine” umesto „druže” i odmah počeo da se izvinjava, preko čega je Ribnikar prešao uz osmeh.

U narednim godinama je radio u Ministarstvu spoljnih poslova gde je bio u Upravi državnih sporazuma, kao i u Ministarstvu za uvoz i izvoz Srbije. Spoljnom trgovinom se bavio i u preduzećima od „Jugotehne” do „Univerzala” gde je i penzionisan posle šest godina službe u Moskvi.

Supruga Đurđina koja je završila engleski jezik i učila slikanje kod Augustinčića, preminula je 2008. godine. Bunjaku je ona bila druga supruga, a uz osmeh, uzgredno, spominje da je imao trogodišnji studentski brak. Sin Petar, rođen 1960. godine, predaje na beogradskom Filološkom fakultetu.

S ponosom naglašava da je „Politika” 2011. pisala o njegovoj majci Leposavi, u dodatku posvećenom 27. martu. A da najmlađi izdanci ove porodice zavređuju da se o njima piše na stranicama našeg lista, svedoči i prošlogodišnji tekst o Živkovoj unuci Kseniji, vrsnoj arhitekti i jednom od autora projekta očuvanja seoske arhitekture u Srbiji.

------------------------------------------------------------------------

Karađorđevi ustanici, bankari, ktitori...

Porodica Bunjak potiče sa Kosova, gde su živeli u porodičnoj zadruzi. Grana kojoj pripada Živko preselila se odatle u Kraljevo, a deo je stigao čak do Rusije. Bunjaci su bili zanatlije i poljoprivrednici, ali i trgovci, i bankari – tradicionalno su održavali bliske veze sa jevrejskim porodicama.

– Moji preci su bili konjanici, jahali su sa Karađorđem. Deo porodice je otišao u Rusiju i naselio se pored Dona, a deo kod Kraljeva, gde se deo grada i danas zove Bunjačko brdo. Imali smo 105 hektara zemlje, od koje smo uspeli da vratimo 30. Moj stric je bio jedan od tri osnivača Mataruške banje, od svega smo povratili samo trošnu vilu. Pored Skoplja smo imali farmu od 4.000 hektara i izvozili drvo u Solun. Deo Skoplja se i dan-danas zove Bunjakovac. Stric je gradio prvu hidrocentralu u Skoplju koja je kasnije prodata Šveđanima, a moj otac, solunski ratnik bio ktitor Žiče – priča Živko Bunjak, koga rat takođe nije zaobišao: vojevao je na Sremskom frontu.