Mostar je i dalje u komi

„Ja sam izgubio mladost. Nakon svega, jedino to još računam. U dobi od nepunih osamnaest godina, našao sam se u rovu”, piše u svom romanu, svojevrsnom porodičnom albumu „Boja zemlje” (Laguna) Elvedin Nezirović (1976), pisac iz Mostara. Nezirović bez gorčine govori o bolnim činjenicama rata, kao o pojavi koja se desila i ostavila svoj trag, a svoje uspomene pretače u boju zemlje, rodne grude, u koju se stapaju likovi njegovih srodnika, deda i baka, stričeva, ujaka. Pre svih tu je njegov prerano preminuli otac, koji nedostaje u svakom delu mira i rata. Kroz živote ljudi vaskrsava nekadašnja domovina, u kojoj su dojučerašnji komunisti naprasno postali zakleti katolici, muslimani i pravoslavci, te ideja o identitetu i životu...

Još od ratnih dana, nosili ste ovu knjigu u sebi, a nastala je tek sada. Da li vam je bila važna vremenska distanca u odnosu ne samo na rat, već uopšte, na „gorki talog iskustva”, da biste život pretočili u literaturu?

Morate mi verovati na reč ako vam kažem da mnogo toga u vezi s ovom knjigom ne umem da objasnim. Pre svega, niti sam birao trenutak, niti ton kojim ću je pisati, knjiga je odabrala i jedno i drugo. Sve se zapravo desilo samo od sebe, kao u nekoj groznici. Možda je zaista, da bi se to desilo, bilo potrebno da prođe određeno vreme u odnosu na događaje o kojima knjiga govori – to, ipak, ne znam. Bilo kako bilo, pustio sam da tekst iz mene isteče, nadajući se, negde u podsvesti, da je jezik uistinu pametniji od pisca. Valjda mi se zbog svega toga ponekad čini da sam tu knjigu najmanje pisao ja ili da sam je pisao barem u istoj meri u kojoj su je pisali i njeni likovi – stvarni ljudi koji su, na ovaj ili onaj način, oblikovali i usmerili moj život.

Otac je jedan od glavnih likova u romanu, odnosno njegovo „minus prisustvo”, on je prisutan svojom odsutnošću kao neka neostvarena mogućnost. Koliko je na uobličenje ovog lika uticala sama ideja literature, dela na primer Kiša ili Jergovića, koliko vaša potreba da mu se odužite na neki način zato što ste sada stariji nego što je on ikada bio?

Sama potreba da pišem o ocu javila mi se nedugo nakon što sam i sam postao otac. Sve do tada, naš „minus odnos”, kako ste rekli, mogao sam da sagledam isključivo iz vlastite perspektive, odnosno iz perspektive deteta koje oca nije upamtilo. Poginuo je u saobraćajnoj nesreći kada sam imao sedam meseci, i na čije odrastanje je to odsustvo, naravno, jako uticalo. Postavši, dakle, otac jednoj prekrasnoj devojčici, počeo sam da sagledavam stvarne razmere njegove tragedije. I to je, zapravo, jedan od onih trenutaka kada osetite potrebu da određeno iskustvo prenesete u književni tekst. Ali, ne zbog toga što mislite da je ono samo po sebi posebno, već naprosto zbog toga što vam, pogotovo ako ste, poput mene, prilično zatvoren tip, pisanje pomaže da se lakše nosite s tim. Temu oca i očinstva obrađivao sam u nekim ranijim pričama, ali nikada nisam ni slutio da bi se iz svega toga mogla izroditi knjiga o kojoj sada govorimo. Naravno da su na način na koji je očev lik literarno uobličen u „Boji zemlje” uticali pisci koje sam čitao i koji su u književnost unosili slična iskustva, među njima su i Jergović i Kiš, ali pre svih, rekao bih, Mirko Kovač.

Šta je sve, pored izgubljene mladosti, obeležilo vašu generaciju 1976, vas posebno? Kako danas ta generacija izgleda, kako se živi u Mostaru?

Trebalo bi odmah na početku da parafraziram Krležu: Rat je hijena koja se hrani isključivo mladim ljudskim mesom. Dakle, mnogo mladića iz te moje generacije, rat, nažalost, nije preživelo, među njima i nekoliko mojih drugara. Mi koji smo imali tu sreću da preživimo, ostali smo trajno obeleženi ratnim iskustvima i traumama koje su ona proizvela. Za sve nas bi se moglo reći da nas je rat, na neki način, odgajio. Neki se u miru nisu snašli, neki su opet smogli snage i krenuli dalje, uobičajena, i u literaturi sto puta ponovljena priča, koja sve ovo što govorim pretvara u nepodnošljivu banalnost. Meni se ponekad čini da za tih nekoliko godina koje sam u ratu izgubio, i danas tragam. Nešto mi u vlastitom doživljaju vremena stalno izmiče, a nikako da shvatim šta je to i zbog čega mi se to dešava. Što se tiče života u Mostaru, Mostar je i danas u nekoj vrsti komatoznog stanja koje traje još od sredine devedesetih i potpisivanja Dejtonskog sporazuma. Politika je u ovom gradu sve postavila na krive noge, u inat, po meri međunacionalne konfrontacije: od škola u kojima se vrši segregacija dece po etničkoj osnovi, pa sve do javnih institucija koje su takođe podeljene. Politika je, zapravo, ovde živi organizam: ona postoji, razmišlja i deluje isključivo u svrhu vlastitog samoodržanja onih koji se njome bave. Posledice toga najvidljivije su u disproporciji između onoga što bi ovaj grad mogao i trebalo da bude po svojim istorijskim, kulturološkim i prirodnim resursima i svega onoga što je danas.

Da li se, po vašem mišljenju, o ratu dovoljno piše u književnosti na prostoru bivše Jugoslavije?

Poslednji rat je proizveo, po mome skromnom sudu, neke od najboljih knjiga ikada napisanih na ovim prostorima, pre svih tri: „Sarajevo blues” Semezdina Mehmedinovića, „Sarajevski marlboro” Miljenka Jergovića i „Poljsku konjicu” Marka Vešovića. No, to ne znači da je o ratu sve rečeno. Naprotiv, svako je iskustvo autentično i baš zbog toga o tome treba pisati, ako ništa onda zarad sebe i preispitivanja sopstvenog odnosa spram prošlosti. Istina, utisak je da je ovdašnji javni prostor prepun knjiga s ratnom tematikom, i to svih književnih vrsta i žanrova, ali malo od toga je zaista ona prava, istinska literatura koja će nas nadživeti.