Šešelj, od MSP-a do Tribunala

Mnogo je reči izgovoreno i napisano o haškoj oslobađajuđoj presudi Vojislavu Šešelju. U tim komentarima bilo je mnogo ishitrenosti i ostrašćenosti, a dodao bih i predvidljivosti. Jedino je nepredvidljiva bila presuda, i to zahvaljujući nepoznavanju trećeg sudije Nijanga, kojeg nismo imali priliku videti tokom pretresa, pa ni saznati njegov lični i profesionalni odnos prema optuženom Šešelju, što nije bio slučaj s ostalom dvojicom sudija, Francuzom Antonetijem i Italijankom Latanci. Da je u predmetu ostao danski sudija Harhof, imajući u vidu njegovo ponašanje prema optuženom u toku glavnog pretresa, verovatno bi i presuda bila drugačija.

Meni su zapali za oko retki komentari koji su ovu presudu dovodili u vezu s prošlogodišnjom presudom MSP po uzajamnim tužbama Hrvatske i Srbije o genocidu.

Na RTS-u se pojavio šef pravnog tima Srbije u pomenutom sporu Saša Obradović, izjavivši: „Želim da iznesem i lično zadovoljstvo što je danas sudija Ž. K. Antoneti zajedno sa M. Nijangom iz Senegala potvrdio neke od navoda koje je naš pravni tim, kojim sam imao čast da rukovodim pred MSP, prethodno iznosio u sporu protiv Hrvatske.”

Na HRT-u se, međutim, pojavio istoričar i direktor Hrvatskog memorijalno-dokumentacijskog centra domovinskog rata Ante Nazor, izjavivši: „Ne znam zašto Šešelj toliko likuje kad dobro zna da je MSP uzeo u obzir sve ono što je hrvatski pravni tim, uključujući i njegovo (Šešeljevo) delovanje, i vrlo jasno (...) presudio da su politička vođstva Srbije i Srba u Hrvatskoj delila cilj stvaranja etnički homogene srpske države, te da je to bio kontekst u kojem su se događali zločini koji čine actus reus genocida nad Hrvatima, ali da nije dokazana namera fizičkog uništenja celog naroda na okupiranom području.”

Pomalo sam iznenađen da se bilo ko s hrvatske strane poziva na presudu MSP-a, jer ako nekom ta presuda ide u korist, onda ide Srbima iz bivše RSK. Evo i zašto: MSP u pomenutoj presudi „smatra nespornim da je značajan deo srpske populacije napustio taj region, a da se to desilo kao direktna posledica vojnih akcija koje su sprovodile vojne snage u okviru operacije ’Oluja’, naročito zbog granatiranja četiri grada (Benkovac, Obrovac, Gračac i Knin)”, te da transkripti Brionskog sastanka „jasno stavljaju na znanje da je politički i vojni vrh bio dobro upoznat sa činjenicom da će operacija ’Oluja’ prouzrokovati masovni egzodus srpske populacije; oni su čak do nekog nivoa i zasnivali svoje vojne planove na takvom egzodusu, koji su smatrali ne samo mogućim nego i poželjnim” (paragraf 479). Te nadalje: „Sud je potpuno uveren da su, tokom i nakon operacije ’Oluja’, hrvatske oružane snage i policija počinili dela nad srpskim stanovništvom u smislu značenja tačke a) (ubistva članova grupe) i b) (teške povrede fizičkog ili mentalnog integriteta članova grupe) člana 2. Konvencije o genocidu, i da ta dela konstituišu actus reus genocida” (paragraf 499). MSP nalazi da s odgovornošću Hrvatske za zločine u „Oluji” „nema teškoća” (paragraf 449).

Dakle, hrvatsku akciju „Oluja” MSP ne kvalifikuje kao genocidnu akciju prosto zato što u Konvenciji o genocidu etničko čišćenje nije predviđeno kao modus izvršenja genocida. Međutim, iz presude se jasno iščitava da su Hrvati hteli srpsku teritoriju bez Srba, očekujući da oni sami odu, a ne da ih „unište u celosti ili delimično”. A da bi ih naterali da napuste svoja vekovna ognjišta, granatirali su njihove gradove i izbegličke kolone, ubijali i zlostavljali zaostale civile i vojnike, pljačkali i uništavali njihova imanja i sprečavali im povratak.

Poslednji popis stanovništva u Hrvatskoj iz 2011. pokazuje da su Srbi sa 12,2 po popisu iz 1991. svedeni na 4,36 odsto, dok su Hrvati sa 78,09 po popisu iz 1991. narasli na 90,42 odsto 2011. Tome treba dodati i da su Jugosloveni sa 2,2 odsto po popisu iz 1991. u 2011. svedeni na statističku grešku. Imajući u vidu da „tihi egzodus” Srba iz Hrvatske i dalje traje, već sad je izvesno da će, ako već nije, na idućem popisu broj Srba u Hrvatskoj pasti ispod tri odsto, čime će biti realizovan projekat hrvatskog političkog establišmenta s početka devedesetih godina o „konačnom rešenju srpskog pitanja”.

Šta je teži zločin: „velika Srbija” kao ideja ili realna Hrvatska s „rešenim srpskim pitanjem”?

Dokumentaciono-informacioni centar „Veritas”