Okretanje glave na drugu stranu

Ako ima mnogo stvari po kojima smo daleko od „belog sveta” ima i onih po kojima smo im rame uz rame. Jedna od takvih je i svetski trend da se snima sve više televizijskih serija koje ne samo što umanjuju broj posetilaca bioskopa nego u njima igraju najpoznatiji glumci svih generacija, koji su i nosioci pozorišnih repertoara, a režiju i scenario potpisuju isto tako imena sa reputacijom.

Što u reprizama, što u premijernim izdanjima, u ovom trenutku se na RTS-u emituju serije – Pad dinastije Obrenović, Vojna akademija, Komšije, Prvaci sveta, na Prvoj televiziji – Andrija i Anđelka i Sinđelići, na RT Vojvodina – Vere i zavere, plus one snimljene u regionu u kojima igraju i glumci iz Srbije – Lud, zbunjen, normalan i Kud puklo da puklo.

U tako relativno bogatoj produkciji, u zemlji koja uopšte nije bogata, pa svaka ekipa pravi kalkulaciju kako da joj snimanje epizode košta što je manje moguće, ne treba tražiti „dlaku u jajetu” jer su svakako daleko kvalitetnije od latino, indijskih ili turskih sapunica koje ovde još nisu izgubile verne gledaoce.

Uostalom, u svakom američkom filmu (ili seriji ), čija se cena proizvodnje i zarada mere u milionima dolara, gledamo žene ili muškarce, svejedno, koji u kuhinji obavezno oštrim nožem besno ili uz osmeh, zavisi od žanra, seckaju paradajz, krastavac ili celer (nikada nigde ni parčeta mesa) i nikada ne vidimo dalje od toga.

Šta li skuvaju od tih silnih vitamina, koji nikada ne stignu do šerpe i šporeta. U eri mobilnih telefona, čim dođe do pucnjave ili automobilske nesreće, neko pritrči žrtvi i obavezno dovikne nekom drugom „Pozovite 911” (Hitnu pomoć), a nikada to ne učini lično.

Dalje, u svakoj telefonskoj govornici u raskupusanom telefonskom imeniku, kojem fale stranice, glavni lik obavezno lako i brzo pronađe broj koji mu treba i u džepu ima odgovarajući apoen kovanog novca...

U centru grada, recimo Njujorka, svako iz prve nađe mesto za parkiranje auta. I ma koliko bio poznat glumac, ako nosi kofer, po tome kako se bagaž leluja, lako je zaključiti da je prazan. A sve češće umesto prave bebe, zvezde drže lutku kupljenu u robnoj kući koja je najbliža rekviziterovom stanu, umotanu u ćebence.

Ako je neko spasen ili snagom svojih mišića posle neke scene isplivao iz reke ili okeana, nekoliko sekundi kasnije odeća na njemu je suva „ko barut”...  

Domaća produkcija nam, ako je za utehu, tako otvoreno ne vređa inteligenciju! 

 Možete vi da gledate dokumentarce, naučni program, filmove, serije ili politički tok šou, ali to ne znači da se u dva aktuelna rijaliti programa – Farma  i Parovi, na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, ne dešava nezapamćeni prostakluk i verbalno, pa i fizičko nasilje.

Koja je razlika kada kažete – „Ja to smeće od programa ne gledam” i situacije da na ulici vidite zlostavljanje i okrenete glavu ili ubrzate korak rekavši u sebi – „Ja u ovo neću da gledam”? Nikakva!