Ko se sve sada kune da neće s Vučićem

Opozicioni lideri u ovoj predizbornoj kampanji obavezno naglašavaju da nipošto neće praviti vladu s naprednjacima. Koliko se na tome insistira, stiče se utisak da je to najvažnija poruka biračima, važnija i od programa koji se nudi kao alternativa naprednjačkoj vlasti. Analitičari povike „nećemo sa Vučićem” objašnjavaju strahom da bi antirežimski nastrojeni birači mogli posumnjati u to da li je neko prava opozicija, što može da odnese neki glas.

I u prethodnim predizbornim kampanjama mogla su se čuti obećanja da neko s nekim sigurno neće praviti vladu, da bismo potom svedočili neverovatnim koalicijama i još neverovatnijim objašnjenjima zašto je neko napravio obrt za 180 stepeni u odnosu na obećano. Možda su sva ta prekršena obećanja razlog što u ovoj predizbornoj kampanji opozicionari toliko insistiraju na tome da sa „Vučićem neće praviti nikakve koalicije”. Najdrastičnije primere kršenja „zakletvi” da neko sa nekim neće videli smo 2007. i 2008. godine.

Oni koji malo duže pamte setiće se pravog „rata” između DS-a i DSS-a, da je DSS, na primer, 2004. godine formirao manjinsku vladu uz podršku SPS-a samo da ne bi imao nikakva posla sa mrskim mu DS-om. Tri godine kasnije, uprkos obećanju da nikako neće u koaliciju sa DS-om, Vojislav Koštunica je posle dugih i teških pregovora ipak napravio vladu sa DS-om.

Ona nije potrajala, ali je ipak bila napravljena. Već naredne 2008. godine slušali smo kako će vladu sigurno napraviti DSS, SPS i SRS, u Beogradu je Aleksandar Vučić, tada iz SRS-a, potpisao sporazum sa Aleksandrom Antićem (SPS) o formiranju gradske vlasti, ali je sve to palo u vodu. Ivica Dačić i njegovi tadašnji koalicioni partneri iz JS i PUPS-a, otišli su, bez pozdrava, sa DS-om. Obrte koje su napravili, Koštunica 2007. i Dačić 2008. godine, objasnili su potpuno isto – to je bilo u interesu države.

Dačićev obrt iz 2008. godine svakako je razlog što u ovoj kampanji socijalisti svakoga dana ponavljaju da nipošto neće sklapati nikakve postizborne saveze sa sadašnjom opozicijom, da će rađe ostati opozicija nego praviti vladu sa bivšim članicama DOS-a.  Ovakav stav Ivica Dačić je, između ostalog, objasnio rečima: „Ne mogu da budem opozicija Srbiji i, sve dok Vučić radi u interesu Srbije, biću sa njim.” Njegov stranački kolega Dušan Bajatović naglasio je da SPS „neće praviti nikakve postizborne koalicije sa takozvanim desničarima i bivšim strankama DOS-a”.

Tokom kampanje na vanrednim parlamentarnim izborima 2014. godine, Boris Tadić, lider tek osnovanog SDS-a, nije bio baš tako isključiv u priči da neće u koaliciju sa SNS-om, dok je Čedomir Jovanović, lider LDP-a, ostavljao mogućnost ulaska u vladu sa Vučićem. Tadić je jedva prešao cenzus, razgovarao je sa Vučićem, ali se nisu dogovorili o saradnji. Jovanovićev LDP je ostao izvan parlamenta. Tadić i Jovanović na ovim izborima nastupaju u koaliciji i, osim što ne propuštaju priliku da kažu da neće u koaliciju sa SNS-om, oni su potpisali sporazum u kojem su, između ostalog, naveli da sa „ključnim strankama vladajuće koalicije, SNS-om i SPS-om, neće sarađivati ni pre, ni posle izbora”.

I lider DS-a Bojan Pajtić je kao uslov za šire okupljanje opozicije tražio je da se svi „pismeno i javno obavežu na nesaradnju sa Vučićem” .

Da neće sa Vučićem, ističe i Saša Radulović, lider pokreta Dosta je bilo i bivši ministar privrede u vladi Ivice Dačića i Aleksandra Vučića. Radulović neće u postizborne koalicije, kako ističe, ni sa Tadićem, Jovanovićem i Nenadom Čankom, koji se Vučiću „unapred nude za partnere, dokazano koketiraju sa njim, a predstavljaju kao opozicionari, iako smo sve do početka kampanje od njih slušali pohvale o podvizima i dobrim potezima premijera”. Ni desničarska koalicija DSS–Dveri neće s Vučićem, zbog, kako ističu, NATO-a i politike da EU nema alternativu, a SRS bi, kako ističe njegov lider Vojislav Šešelj, ušao u koaliciju sa SNS-om „ukoliko se Vučić odrekne politike ulaska u EU”.

Hoće li ovo insistiranje na poruci da neće s Vučićem posle izbora opoziciji doneti neki glas više, analitičari ne veruju. Međutim, oni su ubeđeni da bi opozicija, ukoliko ne bi jasno iznosila stav da neće s Vučićem, mogla da izgubi neki glas. Branko Radun kaže da mu se čini da se sada vodi bitka za mesto najjače, najoštrije i najdoslednije opozicije. Radun ističe da „to što se govorilo pre izbora nema mnogo značaja kad se oni završe” i da nam o tome svedoči dosadašnje iskustvo.

Radun dodaje da opoziciona stranka koja sada kaže da hoće u koaliciju sa SNS-om ima problem jer će birači koji su antirežimski nastrojeni reći: „Pa zašto bih ja onda glasao za tebe?”

Politički analitičar Dragomir Anđelković kaže da „u antivučećevski nastrojenom biračkom telu pretpostavka da neko može da uđe u koaliciju sa Vučićem odnosi glas”.

Anđelković ističe: „Mnogi koji su sada za opoziciju u suštini nisu ideološki protivnici vlasti, ali su iz nekih razloga nezadovoljni onim što ona čini, pa se opredeljuju za nekoga ko im deluje najradikalnije protiv vlasti. Činjenica da neko može da uđe u koaliciju sa Vučićem kod tih birača stvara odbojnost i onda partija koja neće da zauzme suviše radikalan stav protiv vlasti, ali ne želi ni da izgubi te glasove, šalje poruku da neće u vlast s Vučićem. Naravno, to ništa ne znači, verujem da bi veliki deo opozicije ušao u vlast čim bi dobio takvu mogućnost.”

No, ima i Vučić poruku za birače s kim neće, a neće sa, kako kaže, desničarima, jer je dosta Srbija „živela u nebesima, treba da živi na zemlji”. „Oni koji Srbiju hoće da vode u nebesa, dosta su je vodili”, dodao je Vučić. Neće ni sa DS-om, ali ako se baš bude moralo, onda može sa SPS-om, jer je, kako reče Zorana Mihajlović, potpredsednica SNS-a, „SPS najmanje loša opcija”.