Pogledaj me očima deteta

Za petogodišnjeg Džeka ta skučena soba je čitav njegov i imaginarni i realni svet. Voljeni svet. Jedino znan. Uz njegovu majku, čak lep i siguran. Džek je plod majčine nesreće, paradoksalno ali i izvor njene jedine sreće i glavni motiv za preživljavanje. I u zatočeničkom i kasnije, u tom takozvanom slobodnom, velikom svetu.

Džek i njegova majka Džoj glavni su likovi nesvakidašnje filmske priče koja se ne bi mogla nazvati proizvodom piščeve mašte, jer se okrutni stvarni život potrudio da svetu „podari” zločinačke slučajeve Kampuš i Fricl. Upravo na te slučajeve podseća i roman Eme Donahju i film „Soba” irskog reditelja Lenija Abrahamsona („Adam i Pol”, Garaža”...), za koji je Donahjuova napisala scenario.

Mnogi su skloni da tvrde i veruju kako je Abrahamsonov film manje moćan od istoimene knjige, što je utisak koji poput zle sudbine često prati filmske adaptacije slavnih romana. Ipak, Abrahamsonu se ne može prigovoriti da nije stvorio prilično ubedljivu i čvrstu psihološku dramu zanatski precizne režije, dobro građene atmosfere skučenosti slične zatvorskim trilerima, uz pridodavanje iznijansiranih motiva porodične drame o beskrajnoj ljubavi i neraskidivoj vezi između majke i sina.

Činjenica je da je psihološki bolje razvijen lik dečaka, u maestralnoj izvedbi malenog Džejkoba Tremblija, jer ovo prevashodno i jeste film sa pogledom na svet očima deteta, ali je i lik majke Džoj koji tumači Bri Larson (nedavno osvojivši Oskara upravo za ovu rolu) vrlo dobro iznijansiran.

Ona je žrtva otmice „starog Nika” (Šon Bridžers) koji je već sedam godina drži zatočenu u zablindiranoj tamnici od devet kvadrata uz stalne noćne posete. Ona je majka tog dečaka koji nije proizvod njene romanse ili tinejdžerske ljubavi, ali je voljen, pažen, zaštićen, negovan i vaspitavan kao da se rodio najželjeniji na svetu.

I upravo na svim tim „klackalicama” i zamkama svoje uloge Bri Larson je sa odličnim rezultatom prošla test. Obezbedila je liku Džoj i ubedljivo istinsku snagu, u trenucima kada od ćelije detetu stvara igralište sa neograničenim mogućnostima, ali i neophodnu krhkost kada se ponovo sreće i suočava sa slobodnim svetom.

Klaustrofobičnoj sobi imaginativne dimenzije toplog doma daju i dobro odmereni rakursi i svetlosne igre majstora fotografije Denija Koena („Kraljev govor”, „Dankinja”), čija je kamera u onih „zatočeničkih” šezdesetak minuta filma vešto poprimila dečiju perspektivu. Tu perspektivu i Abrahamson i Koen zajednički postepeno proširuju u drugom delu filma, posle bekstva od zlotvora, kada se upoznaje pravi svet. Manje privlačan od onog izmaštanog. I uvođenjem nedorečenih likova Džojinih roditelja (Džoan Alen i Vilijam H. Mejsi), čak pomalo i patetičan...

                                                                                  ***

Patetike u filmu „Ti mene nosiš” nema. Ima tu poprilično hrabrosti, čvrste rešenosti, čak i drskosti hrvatske scenaristkinje i rediteljke Ivone Juke, da u tom svom debitantskom dugometražnom igranom filmu pokaže i šta sve i kako misli i šta zna. Sve odjednom i bez ikakvog zazora od tih kolosalnih 155 (do 158), gotovo postmodernističkih filmskih minuta tokom kojih se rasprostiru Jukini elipsoidni „kratki rezovi”.

Ivona Juka svoju prostorno-vremenski-paralelno-montažerski ispovezanu filmsku priču oslanja na tri glavna ženska lika. Sudbinski povezana sa tvorenjem televizijske „sapunice”, uz jasan autorkin otklon od tih veštački stvorenih imitacija života. Ives (Lana Barić) je rediteljka te televizijske tvorevine, Nataša (kao i uvek izvrsna Nataša Dorčić) je producentkinja, a Lidija (Nataša Janjić) je šminkerka. No, sve tri sa sobom nose teško porodično i lično breme. Ives dementnog oca (Voja Brajović), Nataša neočekivanu trudnoću sa nevernim mužem (Goran Hajduković), Lidija i problematičnog muža „bed blu bojsa” i nestašnu ćerku Doru (izvrsna devojčica Helena Beljan), koja je četvrti važan ženski lik. Upravo Dora, u tim svojim krupnim dečijim očima, nosi i poruke čistote, ljubavi i strasti u ogromnom okeanu psihološkog pakla koji je za svoje protagonistkinje stvorila Juka, snažno podržana i od strane direktora fotografije (Mario Oljača), tvoraca vizuelnih efekata (Z. Čulić i N. Rogić) i kompozitora filmske muzike (Teho Teard).

Kao celina „Ti mene nosiš” je kompleksan film predimenzionirane i prekomplikovane naracije. Kao da je moralo da se samo u jednu filmsku priču, a bez racionalnog otklona spram količine napisanog materijala, stavi baš sve i svašta i usput ponešto čak i izgubi i zanemari (poput nekih od likova).

Međutim, postoji i ono „ali”. Ovo je i film neverovatne stvaralačke snage i strasti. To je nesporno. I zato ga valja ceniti. I gledati.