Znamo čoveka

Kako izgleda foto-robot prosečnog građanina Srbije? Sudeći po proceni marketinških stručnjaka – kao Svetislav Bule Goncić. Po njima, on je simpatična figura i faca od poverenja, te su ga izabrali i oni koji se bave tržišnim i oni koji se bave političkim marketingom, stvarajući tako korelaciju dve TV reklame sa istim glumcem koje su se istovremeno našle na ekranu.

Jedna, u ime Lutrije Srbije, direktno poručuje: „Igrajte loto – nikad se ne zna”. Druga, u ime Srpske napredne stranke: „Udruženi možemo sve”, s podrazumevajućom porukom „Glasajte za nas”. Gledalac će, spontano, prvo uzviknuti: „Znam čoveka!” Hoće li ih potom povezivati? Da li će pomisliti da su mu veće šanse da dobije u igri na sreću nego što će mu se posrećiti ako prihvati ponudu političke partije – ili obrnuto? Da li će, kao glasač, usvojiti ideju da se nikad ne zna i da vredi rizikovati – ili će se, kao igrač, udruživati s drugima zarad stvaranja sistema klađenja kojim se pobeđuje?

Glumac je, pritom, pružio svoje – odigrao tog prosečnog građanina shodno scenariju: jednom kao voditelj, kroz slatkorečivu priču o boljitku za sve, drugi put kao čekač na uplatu tiketa za lični dobitak. Kako je koja od tih uloga legla njemu, a kako publici, na proveri je svaki put kad se glumci prihvate marketinškog biznisa. Najbolji su učinci kad u reklamama nalikuju svojim profesionalnim ulogama na televiziji, kao da su u njih preselili i svoje TV likove i svoje privatne ličnosti, kad ih tvorci EPP-a smeste u situacije u kojima deluju poznato, prirodno, životno. Nema boljih primera od Milene Dravić i Dragana Nikolića u neodoljivo šarmantnoj seriji spotova za „grand” kafu i od nezaboravnog „Liči!” Radmile Savićević za „bakin kolač”. Sasvim pripadaju ostvarenim reklamama (ali i one njima po prikladnom uobličenju) Mira Banjac, Bata Živojinović, Seka Sablić, Branko Cvejić, Ljiljana Blagojević, Miki Manojlović, Ana Sofrenović, Dragan Mićanović, Ljubomir Bandović...

Logika po kojoj se odvija televizijski program mnoge glumce stavlja u priliku da se pred gledaocima pojavljuju istovremeno u vrlo raznorodnim ulogama, da predstavljaju različite dramske junake i rešavaju drugačije profesionalne zadatke, što njihovo umeće dodatno stavlja na javnu proveru. Igrane serije su i najzahvalniji histrionski prostor, te se upravo tu neki umetnici odmeravaju sami sa sobom iz nedelje u nedelju, seleći se kroz prostor, vreme, društvene slojeve, političke okolnosti, kulturne krugove. Samo što nas je napustio kao propali ruski grof u slavnoj britanskoj seriji „Dauntonska opatija” (bez čijeg nastavka, odnosno završnice RT Vojvodine ne bi smela da ostavi gledaoce makar i posle ove duge pauze), Rade Šerbedžija pojavio se još bolji, ubedljiviji kao penzionisani partizanski major u seriji RTS-a „Bićemo prvaci sveta”. A glumački mag Nebojša Dugalić baš u isto vreme iz pomenute domaće serije izlazi subotom kao komunistički funkcioner Vladimir Dedijer da bi već sutradan suvereno, upečatljivo, postao takođe moćni nacistički službenik folksdojčer Albert Šultajs (najbolji od svih kolega u igranju na nemačkom jeziku). Znamo čoveka – sve može!