Maja Pliseckaja u bade mantilu

Ja ništa ne komponujem, jer je svet sam po sebi kompozicija – tvrdio je Arno Fišer.

Po ovoj maksimi ovaj istočnonemački umetnik je i stvarao – ništa nije režirao, ništa nije planirao. Njegove fotografije, koja su ga proslavile posebno nakon pada „Gvozdene zavese”, bile su slike života onakvog kakav je u datom trenutku zaticao prvo u Belinu pa potom i na putovanjima...

Izbor od 139 njegovih radova (uključujući i opus polaroida u boji), nastao u saradnji samog autora i kustosa Matijasa Fligea još 2009, gostuje ovih dana u Kulturnom centru Beograda.

Frank Gaudlic, fotograf i Fišerov nekadašnji student, učestvovao je u projektu dolaska izložbe u Beograd (traje do 28. aprila), a pošto je sa velikim autorom neposredno sarađivao dobro ga poznaje.

– On je, pre svega, bio pažljiv posmatrač svakodnevice, iz koje je pokušavao da iščupa ono što je sudbonosno i egzistencijalno. Karakterisala ga je izuzetno izražena empatija prema pojedincu u društvu. Sam čovek, kao jedinka, za njega je bio nosilac osetljivosti jednog prostora i vremena. To se može pratiti u njegovim fotografskim serijama. Ako pogledamo onu posvećenu Belinu, ona je određena izvesnom melanholijom, tu nema nikakve radosti. Kada je slučaj Njujorka u pitanju, stiče se sasvim drugačiji utisak – objašnjava Gaudlic. 

Lična suzdržanost u kombinaciji sa umetničkom otvorenošću i odlučnošću činile su neobičan karakterni spoj.

Zvuči iznenađujuće, ali iako je bio dosta komplikovan i distanciran čovek, uspevao je da se krajnje neposredno približi drugim velikim umetnicima i da ih fotografiše.

I to vrlo upečatljivo.

– Portreti su nastajali usput, termine nije zakazivao, jer namera da oni nastanu nije ni postojala. Bilo je tu mnogo ličnosti. Marlenu Ditrih snimio je tokom proputovanja kroz Rusiju, zatekao ju je u Moskvi kako nastupa. Zanimljiv je bio slučaj kontakta sa Majom Pliseckajom, koja je u tom trenutku bila najpoznatija prima balerina na svetu. Nju je fotografisao u bade mantilu a da se, pri tome, pre tog susreta nisu poznavali. Osećajnost je bila njegov najveći kvalitet, kojim je kod ljudi stvarao osećaj poverenja, nikada ih nije izneverio. Istovremeno, isijavao je suverenost i autoritet – kaže nag gost. 

Ističući da je od Fišera možda čak i više naučio kao od čoveka nego kao od predavača, naš sagovornik dodaje:

– Često se dešava da nekoga možemo da prihvatimo kao čoveka, ali da nam kao profesor ili umetnik ne odgovara najbolje i obrnuto. U njegovom slučaju to nije bilo tako. Obe njegove strane studenti su izuzetno prihvatali. Zapamtio sam posebno šta nam je govorio o poziciji fotografa koji stvara. Fišer je uvek isticao da fotograf nije u centru pažnje i sama činjenica da stoji izvan događaja koji snima objašnjava njegovo mesto u tom procesu.

Pozne godine života Fišer je proveo delimično u prirodnom okruženju, boraveći često u kolibi koju je kupio za sebe i suprugu.

Prema prirodi je gajio neobičan odnos – vrt nikada nije sređivao, biljke nije sputavao, puštao ih je da rastu baz ograničenja.

Čudne oblike koji su tako nastajali beležio je na brojnim polaroid fotografijama.

Oni koji su ga poznavali u tome su videli relikt njegovoj vajarskog obrazovanja.