Kad Englez uči Nemce špijunaži

Sni­mak iz 1981. go­di­ne, ko­ji je pro­šle ne­de­lje eks­klu­ziv­no emi­to­vao Bi-Bi-Si, pri­ka­zu­je ka­ko naj­ve­ći dvo­stru­ki agent hlad­nog ra­ta, Kim Fil­bi, pod­u­ča­va oba­ve­štaj­ce Šta­zi­ja u Is­toč­nom Ber­li­nu. Sni­mak je pro­na­đen u ar­hi­vi ove oba­ve­štaj­ne slu­žbe NDR. Fil­bi je pri­pa­dao kru­gu age­na­ta s Kem­bri­dža, le­gen­dar­noj „Kem­bridž če­tvor­ci” ko­ja je špi­ju­ni­ra­ju­ći za KGB na­ne­la ogrom­nu šte­tu bri­tan­skoj oba­ve­štaj­noj slu­žbi. En­gle­zi ih dr­že za naj­ve­će iz­daj­ni­ke u isto­ri­ji, a Mo­skva ih di­že me­đu zve­zde. Zo­ve ih „Pet ve­li­čan­stve­nih” (En­gle­zi su ka­sno sa­zna­li za pe­tog čla­na).  Pod­stak­nu­ta emi­to­va­nim vi­deo-za­pi­som, „Po­li­ti­ka” pred­sta­vlja dru­ži­nu (Kim Fil­bi, Gaj Bar­džis, Do­nald Me­klin, En­to­ni Blant), s po­seb­nim osvr­tom na naj­bo­ljeg – Ha­rol­da Adri­ja­na Ru­se­la Fil­bi­ja – ču­ve­nog Ki­ma. 

Po­sle nje­ga fil­mo­vi o taj­nim agen­ti­ma, od ho­li­vud­skih tri­le­ra do kla­si­ka, mla­ki su pri­kaz ono­ga što za­i­sta či­ni ovu slu­žbu. Da­le­ko od to­ga da su agen­ti su­per­me­ni po­put Džej­ma Bon­da ko­ji otrov va­ri kao čaj, go­lim ru­ka­ma raz­o­ru­ža­va bar de­se­to­ri­cu dok be­ži pred sne­žnom la­vi­nom i uz­gred spa­sa­va ži­vot le­po­ti­ca­ma. 
Od če­ga je, osim ume­ća da iz slu­žbe iza­đe živ, sat­kan vr­hun­ski špi­jun?
Ima ne­ko­li­ko kla­si­ka, po­put „39 ko­ra­ka” iz 1935. go­di­ne, za ko­je pra­vi agen­ti ka­žu da ver­no pro­ni­ču u seg­men­te nji­ho­ve pro­fe­si­je. Po nji­ma ne­ma do­brog fil­ma o špi­ju­ni­ma bez iz­da­je, kra­đe po­da­ta­ka i kon­tra­špi­ju­na­že. Zbog na­ra­vo­u­če­ni­ja o spo­sob­no­sti adap­ta­ci­je gde le­ži raz­li­ka u to­me da li ži­viš ili umi­reš, „39 ko­ra­ka” sta­vlja­ju na pi­je­de­stal. Ali i on osta­je ne­do­re­čen, ka­da o „dru­gom naj­sta­ri­jem naj­ne­ča­sni­jem za­ni­ma­nju na sve­tu” – ka­ko ga je na­zvao dr­ski En­dru Bojl, autor „Kli­me iz­da­je” (o „Kem­bridž če­tvor­ci”) – sve­do­či špi­jun. Pod uslo­vom da go­vo­ri isti­nu.
Naj­u­spe­šni­ji dvo­stru­ki agent hlad­nog ra­ta, ko­ji je iz­da­jom te­me­lje bri­tan­ske oba­ve­štaj­ne slu­žbe ba­cio na ko­le­na, Kim Fil­bi, us­peo je da, go­to­vo 30 go­di­na upo­ko­jen u hla­du mo­skov­skog gro­blja, uz­bu­di En­gle­ze.
Is­ko­čio je, kao duh iz lam­pe, iz Šta­zi­je­vog šta­ba pra­vo na TV ekra­ne. Gle­da­la je na­ci­ja, ta­da već pod­bu­log či­ki­cu, skri­ve­nog iza za­tam­nje­nih na­o­ča­ra, ka­ko sa­mo­za­do­volj­no pri­ča ko­jom la­ko­ćom je va­rao en­gle­ske slu­žbe. De­ce­ni­ja­ma je Fil­bi „ple­sao” po­put ba­le­ri­ne iz­me­đu Bri­ta­na­ca i So­vje­ta. Ni­su ga uhva­ti­li. Čak i ka­da su ma­ha­li do­ka­zi­ma, ni­šta ni­je pri­znao. Na kra­ju je po­be­gao u Mo­skvu oda­kle je 25 go­di­na pu­to­vao So­vjet­skim Sa­ve­zom u dru­štvu če­tvr­te su­pru­ge. 
Šta­zi­jev­ce je na­zvao „dra­gi dru­go­vi” i od­seč­no ude­lio naj­bo­lji mo­gu­ći sa­vet: „Sve po­re­ci­te”. 
„I ka­da vas su­o­če sa do­ka­zi­ma, ni­ka­da ni­šta ne pri­znaj­te”, ka­že agent ko­ji je ne­bro­je­no pu­ta, in­si­sti­ra­ju­ći da su do­ka­zi pro­tiv nje­ga fal­si­fi­kat, osu­je­tio sum­nje MI6, en­gle­ske slu­žbe iz ko­je je Mo­skvu hra­nio po­ver­lji­vim po­da­ci­ma u do­ba i po­sle Dru­gog svet­skog ra­ta. 
Op­stao je, po­seb­no po­sle 1951. go­di­ne, ka­da su Gaj Bar­džis i Do­nald Me­klin pre­be­gli u Mo­skvu, pre ne­go će se sa­zna­ti da su iz­daj­ni­ci. Sum­njiv vi­še ne­go ika­da, dr­žao se do 1963, ka­da je, go­to­vo film­ski, ne­stao. 
„Sve što je tre­ba­lo da ra­dim je­ste da ne gu­bim živ­ce. U ne­pri­ja­telj­skom ta­bo­ru pro­veo sam 30 go­di­na”, hva­li­sao se pred ne­mač­kim oba­ve­štaj­ci­ma. 
Osim če­lič­nih ži­va­ca, agen­ta je pod­u­pi­ra­la lo­gi­sti­ka ko­ja mu je za­pa­la ro­đe­njem. Pri­pa­dao je bri­tan­skoj eli­ti. Znao je lju­de na uti­caj­nim po­lo­ža­ji­ma. Uz sa­vr­šen ak­ce­nat, bes­pre­kor­ne ma­ni­re, naj­bo­lje ško­le, raz­o­ru­ža­va­ju­će dr­ža­nje i vi­so­ku to­le­ran­ci­ju na al­ko­hol, pred njim je bi­la ne­moć­na i naj­bo­lja bri­tan­ska slu­žba. 
„Ni­ka­da me ni­su pre­bi­li i mu­či­li. Zna­li su da ću, ako gre­še, na­pra­vi­ti ne­vi­đen skan­dal.” 
U jed­nom od broj­nih čla­na­ka po­sve­će­nih „špi­ju­nu me­đu pri­ja­te­lji­ma” „Gar­di­jan” pi­še da Ari­sto­te­lo­vu mak­si­mu – čo­vek s taj­nom je mo­ćan čo­vek – naj­bo­lje do­ka­zu­je Fil­bi. Opi­su­ju­ći ga za­di­vlju­ju­će in­te­li­gent­nim, dru­štve­nim i šar­mant­nim, list pi­še da je ovaj čo­vek kon­tra­špi­ju­na­žom, „do­de­liv­ši” ta­ko mo­žda sto­ti­na­ma okrut­ne i ne­ča­sne smr­ti, go­di­na­ma ma­ni­pu­li­sao vo­de­ćim fi­gu­ra­ma u za­pad­nim oba­ve­štaj­nim slu­žba­ma, iz­vla­če­ći im naj­po­ver­lji­vi­je in­for­ma­ci­je ko­je je slao pra­vo u KGB. 

Fil­bi u po­me­nu­tom snim­ku, za­ba­vlja­ju­ći se, pri­ča ka­ko je za kra­đu taj­nih do­ku­me­na­ta bi­lo do­volj­no ča­sti­ti pi­ćem pra­vog čo­ve­ka. Ču­var po­ver­lji­vih do­ku­me­na­ta bio je čo­vek ko­ji je po­li­cij­ski njuh če­sto gu­šio u li­tri­ma al­ko­ho­la. Fil­bi ga je na­pi­jao i ubr­zo je imao pri­stup ar­hi­vi. 
„Sva­ke ve­če­ri sam iz­la­zio iz kan­ce­la­ri­je s ak­tov­kom pu­nom iz­ve­šta­ja, faj­lo­va ko­je sam uzi­mao iz do­ku­men­ta­ci­je. No­sio sam ih so­vjet­skom kon­tak­tu ko­ji ih je fo­to­gra­fi­sao. Uju­tro sam ih vra­ćao na me­sto. I ta­ko iz go­di­ne u go­di­nu”, ka­že na pre­da­va­nju ko­je je za­se­ni­lo po­pu­lar­ni sni­mak kon­fe­ren­ci­je iz 1955., ka­da Fil­bi u maj­či­noj ku­ću u Lon­do­nu oštro de­man­tu­je da je ko­mu­ni­stič­ki agent. Ta­da je već bio ve­te­ran kon­tra­špi­ju­na­že. Osam go­di­na ka­sni­je po­be­gao je u Mo­skvu. Na­slov­ni­ce so­vjet­ske štam­pe do­če­ka­le su ga sa „Zdra­vo, go­spo­di­ne Fil­bi”. Na­gra­đen je me­da­ljom ča­sti za slu­že­nje KGB-u. Sa­hra­ni­li su ga 1988. uz dr­žav­ne po­ča­sti. Vla­sti su iz­da­le po­štan­sku mar­ku s nje­go­vim li­kom, a na zgra­di KGB-a po­sta­vlje­na je spo­men-plo­ča. Ana­li­ti­ča­ri ga dr­že za naj­bo­ljeg špi­ju­na ko­jeg je SSSR ika­da imao na Za­pa­du, a Bi-Bi-Si je jed­nom pri­znao da je naj­ve­ći pro­pust u isto­ri­ji bri­tan­ske oba­ve­štaj­ne slu­žbe. 
A sve je po­če­lo tri­de­se­tih go­di­na na Kem­bri­džu, gde je mla­di stu­dent za­do­jen mark­si­stič­ko-ko­mu­ni­stič­kim ide­ja­ma. Mo­že se re­ći da pri­pa­da ret­koj vr­sti špi­ju­na-ro­man­ti­ča­ra ko­ji je ra­dio iz či­stih ube­đe­nja. Ne zbog nov­ca. Me­đu En­gle­zi­ma ima isto­ri­ča­ra ko­ji nje­go­vu tran­sfor­ma­ci­ju u „al­ko­ho­li­čar­sku olu­pi­nu” po do­la­sku u Mo­skvu ob­ja­šnja­va­ju du­bo­kim raz­o­ča­re­njem ko­je ga je skr­ha­lo vi­dev­ši da ze­mlja zbog ko­je je iz­dao svoj na­rod ni­je od­raz ono­ga u šta je ve­ro­vao. A sma­trao se pa­ci­fi­stom raz­o­ča­ra­nim u ne­moć za­pa­da pred Hi­tle­rom. Šta­zi­jev­ci­ma je pri­čao ka­ko je ru­ko­vo­dio slu­žbom ko­ja ra­di pro­tiv Mo­skve, ko­joj je bio lo­ja­lan, a ko­ja je tre­ba­lo da ot­kri­je nje­go­vu iz­da­ju, da bi za­klju­čio: „Na kra­ju kra­je­va, naš po­sao zah­te­va da s vre­me­na na vre­me za­pr­lja­mo ru­ke, ali to ra­di­mo za cilj ko­ji ni­ka­da ni­je pr­ljav.” 

Gaj Bardžis, Donald Meklin (Foto Vikipedija)

Pred kraj ži­vo­ta, ube­đen da u pi­jan­stvu tre­ba oti­ći s ovo­ga sve­ta, na­pi­sao je me­mo­a­re, ali ih ana­li­ti­ča­ri ba­ca­ju u koš s osta­lim la­žnim pri­ča­ma kra­lja ve­či­te dvo­smi­sle­no­sti. 
Ve­či­tom enig­mom sma­trao ga je je­dan od ru­skih vo­đa „Kem­bridž če­tvor­ke” Ju­rij Mo­din, ve­ru­ju­ći da ni­ko­me, pa ni se­bi, ni­je ot­krio pra­vo li­ce. Bri­tan­ci, nje­go­ve že­ne, pa ni KGB ni­su us­pe­li da ogo­le mi­ste­ri­ju. „Ve­ru­jem na kra­ju”, re­kao je Mo­din, „da se Fil­bi ru­gao svi­ma.” 
Ovo je si­že o čo­ve­ku ko­ji je šar­mom Šo­na Ko­ne­ri­ja u fil­mu „Od Ru­si­je s lju­ba­vlju” po­stao naj­bo­lji re­grut SSSR-a. I ovo ni­je film. 
_______________________________________________

Umeće obmane

Mla­dim in­te­lek­tu­al­ci­ma Kem­bri­dža de­lo­va­nje u ko­mu­ni­stič­kom ci­lju bi­la je je­di­na re­ak­ci­ja na pret­nje ra­stu­ćeg fa­ši­zma u Evro­pi. A po­ziv iz Kre­mlja kraj­nji je do­kaz lo­jal­no­sti ci­lju. Ne sma­tra­ju se iz­daj­ni­ci­ma već bor­ci­ma na stra­ni do­bra, što su po­no­vi­li Bar­džis i Me­klin ka­da ih je Mo­skva 1956. iz­ve­la pred stra­ne no­vi­na­re. 
Slu­žbu­ju­ći u en­gle­skoj am­ba­sa­di u Va­šing­to­nu, Fil­bi sa­zna­je da tra­ga­ju za kr­ti­com i da će do­ći do Me­kli­na. Po­slao je Bar­dži­sa da ga upo­zo­ri, ali ni­je pla­ni­rao da oni sku­pa pre­beg­nu u Mo­skvu i usme­re re­flek­to­re na nje­ga.
U do­ku­men­tu MI5 sto­ji da je Fil­bi ta­da u te­le­gra­mu še­fu MI6 na­veo ne­mo­gu­ćim da je Bar­džis u pi­jan­stvu i pro­mi­sku­i­tet­nom ho­mo­sek­su­a­li­zmu bio ge­ril­ski ak­ti­van, ali da ga je afe­ra oko pre­be­ga na­ve­la da ra­zum­no mo­di­fi­ku­je raz­lo­ge nji­ho­vog ne­stan­ka. Skre­tao je pa­žnju sa se­be. U me­mo­a­ri­ma pi­še da Bar­dži­su ni­ka­da ni­je opro­stio što im je muč­ki pre­ki­nuo ka­ri­je­re. Ova­ko je ko­ju go­di­nu ka­sni­je na­pu­stio slu­žbu i oti­šao u Bej­rut, gde ga je opet an­ga­žo­vao MI6, sve dok je 1961., klup­ko od­mo­tao KGB de­zer­ter Ana­to­lij Go­li­cin. U do­ku­men­ti­ma MI5 sto­ji da je upe­rio pr­stom u Fil­bi­ja i go­vo­rio o još dvo­ji­ci ko­ji­ma ni­je znao ime­na. Go­li­cin je tvr­dio da je Ha­rold Vil­son, en­gle­ski pre­mi­jer u dva na­vra­ta, KGB agent. Do­bar deo nje­go­ve iz­ja­ve ni­je do­ka­zan i du­go je skri­va­na. MI5 i MI6 ula­ga­li su ogrom­ne na­po­re da pri­kri­ju ak­tiv­no­sti „če­tvor­ke” i od SAD ko­ja je ta­ko­đe pri­mi­la jak uda­rac. Me­klin je za­slu­žan za pre­no­še­nje ame­rič­kih taj­ni o raz­vo­ju nu­kle­ar­nog oruž­ja, pla­no­vi­ma osni­va­nja NA­TO i for­mi­ra­nju Mar­ša­lo­vog pla­na za ne­ke evrop­ske ze­mlje. 

U do­ku­men­ta­ci­ji MI5 je i pri­zna­nje če­tvr­tog čla­na i „mo­zga” ope­ra­ci­je En­to­ni­ja Blan­ta iz 1964. go­di­ne. Ple­mić i mi­lje­nik en­gle­ske kra­ljev­ske po­ro­di­ce pro­go­vo­rio je u za­me­nu za imu­ni­tet od kri­vič­nog go­nje­nja. Ka­žu da ga ni­su „slo­mi­li” jer je pri­znao sa­mo ono za šta su ima­li do­ka­ze. Oba­ve­šte­na je kra­lji­ca (maj­ka da­na­šnje kra­lji­ce Eli­za­be­te dru­ge), ali je ostao njen lič­ni ku­stos ko­lek­ci­je umet­ni­na sve do 1979. go­di­ne. No­vi­nar En­dru Bojl u „Kli­mi iz­da­je” ta­da ga je op­tu­žio za špi­ju­na­žu, što je pri­mo­ra­lo pre­mi­jer­ku Mar­ga­ret Ta­čer da jav­no pri­zna da je Blant špi­jun. „Ži­go­san” je na­dim­kom „špi­jun bez sti­da”, ali je ra­di­je umro u sa­mo­ći u Lon­do­nu. Ni­je se pri­dru­žio dru­ži­ni u Mo­skvi. 
Vo­đe­na, po jed­ni­ma, svo­je­vr­snim pa­tri­o­ti­zmom, a po dru­gi­ma, iz­da­jom do­mo­vi­ne, „če­tvor­ka” je ume­ćem u do­me­nu ob­ma­ne uspe­šno „ope­ri­sa­la” u vre­me hlad­nog ra­ta, do­če­ka­la sta­rost pi­šu­ći knji­ge i po­sra­mi­la bri­tan­ske oba­ve­štaj­ne slu­žbe. Po­sle njih svi si­ste­mi pro­ve­re age­na­ta pa­li su u vo­du, a ni da­nas se ne pri­ča otvo­re­no o šte­ti ko­ju su na­ne­li. Što iz sti­da, što iz stra­ha od po­sle­di­ca, kri­li su 50 go­di­na do­ku­men­ta na 400 stra­na, ka­da su ob­ja­vlje­na u Na­ci­o­nal­nom ar­hi­vu.