Kako sam preneo bombu u prtljažniku

Iskreno, malo mi je tužan ovaj boravak u Beogradu bez Jovana Ćirilova. To je nenadoknadiv gubitak ne samo za pozorište u Srbiji, nego i za ruski teatar za koji je neverovatno mnogo uradio. Za mnoge reditelje, glumce i kritičare, i za mene lično. Boravio sam u Beogradu na njegov poziv u svojstvu člana žirija Bitefa pored velikog srpskog pisca Milorada Pavića kojeg mnogo vole u Rusiji. Sećam se da smo boravili i kod Pavića kući. Kada o tome pričam u Rusiji,  oni mi kažu: „ma nemoj da lažeš”. Ne veruju mi. Uspomene su mi, zapravo,  pomešane: i tužne i prijatne.... kaže u razgovoru za „Politiku” Nikolaj Koljada, jedan od vodećih ruskih dramskih, ali i svetskih autora koji je gost Beograda. Koljadu smo zatekli u UK „Vuk Karadžić” gde je upravo u toku Beogradski festival savremene ruske klasike, a koji je nezamisliv bez drama našeg sagovornika. Ovo je ujedno treći Koljadin boravak u Beogradu, a domaća publika ima priliku da čita i gleda njegove brojne drame „Kokoška”, „Murlin Murlo”,  „Poloneza Oginski”... zahvaljujući pre svega Novici Antiću koji sa posebnim pijetetom prevodi njegova dela na srpski jezik.

Važite za jednog od najboljih savremenih autora u svetu. Ipak, kako se desilo da Vas najpre otkriju u Evropi i Americi, pa tek onda u Rusiji?

Sve je počelo sa dramom „Praćka” koju je Roman Viktjuk režirao u San Dijegu. Kada su u Rusiji čuli da je u Americi taj komad bio uspešan, a za nas je tada Amerika bila nešto jako zvučno i važno, onda je Viktjuk dobio poziv da režira „Praćku” i u Moskvi. Igrali su je veliki glumci i bio je veliki skandal. Optužili su me da je u pitanju razvratan, nastran komad. Međutim za mene su tako saznali u Rusiji. Ali, još dok sam pisao tu dramu znao sam da je to provokacija. Namerno sam, svesno išao na tu provokativnu varijantu. Sećam se, leteo sam avionom na jedno gostovanje i razmišljao o tome kako niko u avionu ne zna da u prtljažniku nosim bombu. Ta bomba je bila drama „Praćka” koja je tako odjeknula. Tada su se otvorile granice, počeli smo da putujemo po svetu. Sećam se da smo dobijali dnevnice od po šest dolara. Nosili smo u torbi votku, babuške, suvenire menjali ih za stvari koje smo donosili sa zapada svojima. I odnos prema nama je bio drugačiji. Bio sam konsultant za jednu predstavu u Nemačkoj gde su me gledali sa visine. Kako se vremena brzo menjaju. Danas je naš odnos prema Americi sasvim drugačiji.

Autor ste zapravo prve ruske drame na homoseksualnu temu.  Na kakav je prijem „Praćka“ naišla kod ruske publike?

 Moram da dodam da je dramu „Praćka” u Rusiji jedino režirao Roman Viktjuk i više niko je kod nas nije radio. Ljudi u Rusiji  se jednostavno boje da je režiraju jer strahuju da ne budu proglašeni da su i oni jedni od njih. Ta priča koju sam obradio u komadu „Praćka” zapravo je istinita. Ispričao mi je jedan glumac koji se zaljubio u izvesnog invalida. Dok mi je moj kolega pričao ja sam je preživljavao toliko burno da sam za tri dana napisao dramu.

Studirali ste na pozorišnoj akademiji i bili i ostali  glumac. Pišete o svemu što vas okružuje. Stali ste u odbranu malih, poniženih, nesrećnih, izvređanih ljudi. Zašto?

I dalje glumim, igram duh Hamletovog oca i Kralja Lira u našim predstavama. Kada pričao o malim, poniženim ljudima ipak moram da napomenem da je to tradicija ruske književnosti. Svi mi smo izašli iz Gogoljevog šinjela, poniženog i uvređenog Dostojevskog i mnogi primeri iz ruske literature su o takvim likovima. Ruski umetnici su uvek štitili malog čoveka jer se o njima nije brinula država.  Ne živim u prestonici i vrlo dobro poznajem život ljudi u Rusiji i pišem o onima koje dobro poznajem. Kod nas kažu: „Kozak jaše stepom i peva o onome što vidi”. Tako i ja pevam o onome što vidim.

Vaše junake kao da muči ista patnja kao i Miškina i Raskoljnjikova... Koliko je delikatno nositi toliko junaka u sebi, ispisivati njihove sudbine i replike...?

Nekako živim sa svima njima. Naravno, nekada ležim u svom krevetu i dok gledam u plafon zaplačem. Ja sam mali čovek i ne mogu ništa da uradim. Nikome ne mogu da pomognem, ali mogu eto tako da napišem sitnicu i tu svoju misao da umijem suzama.

U okolini vašeg rodnog Jekaterinburga je rođen i Boris Jeljcin, koji je tu i započeo političku karijeru. Kakve su političke prilike u Rusiji bile u vreme Jeljcina, odnosno koliko se razlikuju od aktuelne Putinove ere?

Kada je Jeljcin bio predsednik  oblasnog komiteta partije, ja sam bio predsednik Saveza omladine u pozorištu u Jekaterinburgu, odnosno Sverdlovsku kako se naš grad tada zvao. Jeljcin mi je u jednom trenutku stisnuo i ruku jer mi je uručivao orden namenjen pozorištu. Tako i dan danas imam snimak kako se Jeljcin rukuje samnom. Naravno, posle toga Jeljcin je otišao u Moskvu, postao veliki čovek. Počele su te vrlo surove 90-ete godine prošlog veka kada je mnogo mojih drugova umrlo. Jedan moj prijatelj je umro na ulici smrznut od hladnoće, drugi se otrovao votkom koja je bila sumnjivog kvaliteta. Treći, glumac, da bi zaradio za život molerisao je po stanovima, iznosio je građevinski materijal i samo je u jednom trenutku pao mrtav na stepeništu. Imamo milione takvih tužnih priča. Prošle su mnoge godine, a prošle sezone je u Jekaterinburgu otvoren muzej Jeljcina koji je koštao pet milijardi rubalja. Na otvaranje je došao i predsednik Putin i Medvedev, mnogi istaknuti Moskovljani...

I mene su zvali i stalno me zovu da tamo radim nešto, ali sam rekao da moja noga nikada neće kročiti u taj Jeljcinov centar i neka je proklet. Jer oni su izgleda zaboravili kakve su bile te 90-ete godine, a ja ih se vrlo dobro sećam. Moj kolega je prodao voćnjak da bi kupio stan u Jekaterinburgu, a već sutra taj novac nije bio vredan ni jedne tramvajske karte. Razumem sve, možda je trabalo Jeljcinu da se napravi spomenik, ali da se troše ogromne sume novca kada Rusija vapi za novim obdaništima, školama. Zašto se to radi? Ne treba nam sve to. Danas nije takvo vreme. U prodavnicama ima svakojakih proizvoda, pozorišta rade, privreda je u zamahu. Možemo da putujemo gde god hoćemo, ako si pametan možeš da zaradiš. Može da se živi. Naravno ako ležiš samo na krevetu i govoriš Putin je loš i sve je strašno, ništa nećeš uraditi. Jednostavno, treba raditi. Mogućnosti postoje, ima ih. Možda se ovaj embargo u Rusiji odražava i na ekonomiju globalno, ali na naš život se ne odražava. Poskupele su neke stvari ali nije nas pomerilo iz ležišta.

Svrstavaju vas u posebne figure. Pronalazite lepotu u užasu, ali i užas u lepoti. Kako komentarišete aktuelne prilike u svetu?

Mnogo mi je žao migranata i svih tih jadnih ljudi. Svi političari igraju svoje igre koje i ne razumem. Sinoć smo šetali Beogradom i u podzemnom prolazu videli smo izbeglice koji leže. To je strašno. Žao mi ih je. Svi ljudi zaslužuju mir, ovaj život je zaista kratak i svaki pojedinac treba da ima makar malo sreće. Žao mi je siromašnih, ljudi koji su u kovitlacu rata a zapravo ne znaju šta ih je strefilo.

U časopisu „Ural” koji uređujete objavili ste i odlomke iz Krležinog „Izleta u Rusiji”. Koliko poznajte srpske autore i našu dramaturgiju?

Naša pozorište i moj delokrug rada jeste uralska dramaturgija, potpuno smo uokvireni u te tokove i nemamo mnogo dodirnih tačaka sa drugim autorima jer je Jekaterinburg centar Uralske oblasti. Poznajem vašu Biljanu Srbljanović, njeni komadi se mnogo izvode. Uralska dramaturgija i njena škola trenutno je jedna od vodećih u Rusiji. Recimo Sigarjev, Zujev, Vaskovskaja...  njih dvadesetak autora koji se prepoznaju kao učenici uralske škole donose nam mnogo dramskog naboja ali i scenske radosti.