Crna krvna zrnca

Vratio se vojvoda Šešelj, slobodan da slobodniji ne može biti. I već su počele da nam se događaju stvari, urnebesne i teško svarljive, na koje smo kanda zaboravili ili naprosto nismo želeli da ih zapamtimo.

I sada se sloboda V. Š., kao i robijanje, odvijaju na nivou trivijalnosti i prostaštva. Već viđeno, dakle, on se nije promenio, a bojim se – ni Srbija. Ima u tome nekakvog sumanutog šarma, ali samo za one koji se teško bude iz ružnog sna. Da se ne lažemo, košmar se nikada nije ni prekidao.

U vladajućem društvu pojavio se slabo prikriveni strah od vojvode: je li dovoljna njegova figura u srpskom političkom kabareu, pa da sve druge baci u senku? Ili je ključna sama okolnost da sve što u ovdašnjoj politici ima predstavu o sebi kao eliti potiče iz njegovog gnezda? Pre svih premijer i predsednik Nikolić, rasipnik ordenja. Svejedno, no ocene o Šešeljevom mogućem učinku kreću se od nipodaštavanja njegove razorne i neselektivne retorike kao arhaične i ubuđale, bezvezne i blesave – dakle benigne – do stava strepnje, da s njim sve može krenuti po još većem zlu.

Ne znam, zaista, u kojem bi pravcu mogle da idu promene, ako ih bude, niti šta se ima događati ako Srbija nastavi zacrtanom trasom. Koja, objektivno, ne postoji, jer da je ima, odavno bismo znali kuda vodi, gde to idemo i kako, i u kojem je roku vođa naumio da tamo stignemo zdravi i čitavi.

Premijer Vučić teškom mukom sažima u sebi borca za dobre odnose u regionu, za bolji život osiromašenih građana Srbije. I naravno, za apsolutnu pobedu na izborima, što ipak ne bi garantovalo prva dva segmenta borbe, a evo i zbog čega.

Ma koliko Vučić pokušavao da bude „faktor mira na Balkanu”, ne ide glatko, skoro da ne ide uopšte. Etnička mržnja ne jenjava, ona se čak i ne krije, nema političke mimikrije koja bi bila zastor za otrovne, primatne i agresivne šovinizme. Koliko se samo puta sretao s Bakirom, preživeo napad u Srebrenici, igrao s Alijinim sinom šah u centru Beograda.

Ništa, ponovo se mora krenuti od nule. Taman da se pođe dalje, ili sud donese „šokantne presude” (svaka je šokantna), ili se skupljači kostiju javljaju s novim bilansom starih žrtava. Poginuli se, naravno, ne smeju zaboraviti, kao ni zločini, kao ni zločinci, ali je neprekidna upotreba mrtvih u političkoj borbi morbidna revizija bilo čije istorije. To su ta balkanska crna krvna zrnca.

U Hrvatskoj je ustaška retorika dobila svoje javno mesto, njihova je tradicionalno profašistička desnica gurnula u senku demokratske domete države koja je član EU, a odlučivaće i o nama, ako puta ka Uniji za nas još ima.

Vučić je u velikom problemu s ispunjavanjem obećanja. Ona su uglavnom u obliku realsocijalističkog agitpropa: živećemo bolje, uvek i samo u budućnosti, a kad ona dođe, naravno, ponovo čekamo budućnost. To bi mogla da bude ovozemaljska parafraza utopije o zagrobnom životu: možda tamo ima nečega, ali to znaju samo mrtvi.

Budući da mnoga obećanja premijera nisu ostvariva, on ih iznosi sve agresivnije, uveren da se samo na taj način dobijaju izbori. Izgleda da je u Srbiji zaista tako.

Šta može u Srbiji nova desnica, sa Šešeljom kao bajatom infuzijom? Za razliku od komšija, čiji se šovinizam zasniva uglavnom na simbolima ustaškog arhaizma ili militantnog neoislamizma, srpski desničari okrenuti su Istoku, prekidanju svih veza sa Evropom i pravljenju saveza sa Rusijom.

Da li je ta maglovita orijentacija benignija ili manje-više bezazlena jer je neostvariva? Ruska imperijalna politika uglavnom ne razume one koji se sami nude za gubernije. Ako se setimo, i predsednik Nikolić je imao takve ideje, ako je uopšte odustao od njih, a procenjuje se da skoro polovina biračkog tela SNS-a naginje ka Moskvi. Dakle, nije samo desnica u pitanju, nego vrednosna konfuzija u poimanju interesa i pozicije Srbije „kao neutralne”, rekao bih nesvrstane zemlje.

Tako bi Šešelj, čak i sa desetak procenata osvojenih glasova, mogao da ostane skupštinska zamlata, koga čak ni sud ni kum ne shvataju ozbiljno. Pa ni Rusija, koju i on i bivši mu egzaltirani sledbenik Tomislav Nikolić vole sa istom strašću, ali na različite načine. Tako će nam izbori ipak pokazati gde idemo. Rekao bih – nigde. Naš je usud da se još mnogo godina bavimo klovnovima i njihovim šegrtima. I štetom koju takvi majstori prave.

Gledao sam plakate i slušao predizborne slogane opozicije. Uglavnom smešno, siromašno, promašeno i neprikladno. Ali je nastup Buleta Goncića impresivan: mator čovek zagrobnim glasom priča bajke o životu.