Filmski svet Mihaela Hanekea

Kada sam početkom devedesetih godina prošlog veka prvo videla šokantan austrijski film „Benijev video” (1992) Mihaela Hanekea, pa tek onda i njegov prvenac „Sedmi kontinent” (1989), pitala sam se kakav li je to čovek koji je mogao da snimi ovakve filmove? Toliko hladno distanciran i krajnje nesenzacionalistički portret ubilačkih nagona jednog deteta u „Benijevom videu” i emocionalno zaleđeni portret otuđene tročlane austrijske porodice koja je izvršila samoubistvo u „Sedmom kontinentu”.

 Nešto kasnije usledili su i njegovi filmovi: „71 fragment hronologije slučaja” (1994), „Čudne igre” (1997), „Dvorac” (1997, TV-adaptacija Kafkinog romana), „Nepoznati kod” (2000), „Pijanistkinja” (2002, „Profesorka klavira”), „Vreme vukova” (2003), „Skriveno” (2005), ne mnogo uspešan rimejk „Čudnih igara” (2008). Zatim slede i dva remek-dela „Bela traka” (2009) i „Ljubav” (2012) koji Hanekeu donose dve „Zlatne palme” i tako ga priključuju nedostižnom „filmskom plemenu” kojeg čine još: Frensis Ford Kopola, Šohei Imamura, Bile Ogust, Alf Sjeberg, Emir Kusturica i braća Darden. Uz to, Hanekeu je za „Ljubav” pripao i Oskar za najbolji strani film.

 Šest Hanekeovih filmova biće od 19. do 24. aprila ponovo dostupni beogradskoj publici, na retrospektivi koju organizuje Austrijski kulturni forum, Jugoslovenska kinoteka i Francuski institut (neka od najznačajnijih svojih filmova Haneke je realizovao na francuskom jeziku uz učešće francuskih glumaca).

   Ovaj događaj je izvrsna prilika za ponovni susret ili tek upoznavanje sa stvaralaštvom ovog austrijskog filmskog, pozorišnog i operskog reditelja, pisca, filozofa i profesora. Tvorca nekih od najznačajnijih dela u modernoj istoriji evropskog filma. Autora kojem je umetnost bila predodređena rođenjem (rođen u Minhenu 1942, otac nemački reditelj i glumac Fric Haneke, majka austrijska glumica Beatriks fon Degenšild), a karijera strpljivo građena još od studija filozofije, psihologije i drame na bečkom univerzitetu, perioda bavljenja glumom i muzikom, posle i pozorišnom i filmskom kritikom, pa i dugogodišnjim uredničkim i dramaturškim radom na televiziji.

 Prilika za uranjanje u Hanekeov veoma dubok filmski svet u koji je zakoračio tek u svojim već zrelim godinama (imao je 47 kada je snimio „Sedmi kontinent”). Svet u kojem je zagledanost u neosvetljene dubine ljudske duše dovedena do savršenstva, a centralne teme nasilje, represija i krivica unutar solidnih i uzornih građanskih porodica. Svet tajanstveno eliptičnih junaka koje nikada do kraja ne možete da upoznate, jer Haneke ne daje dodatna objašnjenja za njihove odluke. Naprotiv, po Hanekeu, na gledaocu je da ta objašnjenja nađe, aktivno sudelujući u odgonetanju i odgovorima na sijaset otvorenih autorovih pitanja i u završnom tumačenju i značenju filma još dugo posle njegovog gledanja. U tome je Mihael Haneke nenadmašni majstor.

U jednom od mnogih intervjua koji je ekskluzivno dao za „Politiku“, na pitanje „Kakav ste vi to čovek?” Haneke je dao razoružavajući odgovor: „I ja se to stalno pitam”, a elaborirajući svoje tematske preokupacije rekao je i sledeće:

 „Društvo u kojem živimo ima mnogo smrtnije posledice po nas nego moji filmovi koji pokušavaju da ukažu na probleme sa kojima se svakodnevno suočavamo. Živimo u svetu koji je nasilan i koji neprestano proizvodi nasilje. Ne mogu da kažem da je ono moja fascinacija, ali ja o njemu govorim jer ga se plašim. Što se tiče krivice, odrastao sam u judeo-hrišćanskom okruženju, u kojem je to uvek prisutna tema. Ne morate biti loša osoba da bi postali krivi i nosili krivicu – to je deo naše svakodnevice...” .

 Za svoj „najnasilniji” film sam Haneke smatra „Čudne igre”. Ovo kultno ostvarenje deluje kao vruć šamar reprezentu konzumentske mase što se olako prepušta gotovo perverznom uživanju u nasilju, serviranom kroz razna medijska pakovanja. Kroz ovu precizno režiranu kamernu dramu o idiličnoj porodici koja u vili za odmor postaje žrtva sadističkog pira čudnog tandema mladića, gledalac se suočava sa bitno drugačijim, verovatno ljudskijim doživljajem brutalnosti od onog koji u nama (ne)izazivaju „štancovani” televizijski izveštaji ili filmska fikcija.

 Odluka Hanekea da ne daje bilo kakvu motivaciju za ponašanje mučitelja, proizilazi iz uverenja da površnim i pojednostavljenim pristupom, kakvom smo skloni, ne možemo dokučiti krajnja ishodišta fenomena sveprisutnog nasilja niti doći do ideje o mogućoj taktici suprotstavljanja. Naravno, jasan je i Hanekeov kritički stav spram varljivog uverenja konformističkog društva da se od brutalnosti i represije stvarnog sveta može zaštititi podizanjem dovoljno visokih ograda sa daljinskim upravljačem.

 Slični motivi postoje i u svim drugim Hanekeovim filmovima. U „Čudnim igrama” to je taj daljinski upravljač kao atribut moći, u „Benijevom videu” i „Skriveno” to je video-kaseta u funkciji oruđa zlostavljanja, u „Pijanistkinji” to je pornografija kao tlačiteljsko naličje visoke kulture klasične muzike, u „Beloj traci” protestantska vera je taj instrument represije i emocionalne torture iza zatvorenih vrata kroz koja Mihael Haneke, u svom stilu voajerski, zaviruje...

 Jedini film u kojem Haneke samo delimično odstupa od svog tematskog korpusa jeste „Ljubav”. Jedna od najlepših emotivnih priča sa velikog ekrana, posveta ljubavi i životu koji neumitno prolazi i dostojanstvu ostarelog bračnog para, prema priznanju Mihaela Hanekea, bila je inspirisana jednim jedinim pitanjem: „Kako se nositi sa smrću nekog koga volite?“.

 I „Ljubav“ će biti među filmovima na Hanekeovoj retrospektivi uskoro u Kinoteci. Retrospektivu ne treba propustiti. Cena ulaznica je 200 dinara.