Knjiga kao insajder

Danas većina mladih knjigu doživljava kao neprijatnost i dosadnu obavezu. Ova istina odavno je prihvaćena i potisnuta među teme o kojima jedva da još ima smisla govoriti. Ta loptica se čak više ni ne prebacuje između škole i porodice, sociologa i kulturologa, izdavača i pisaca, psihologa i škole. Svi su se složili da su krive „nove tehnologije” i sad već tema može da miruje.

Svaku temu, međutim, može da oživi slučaj, pa je slučaj dodirnuo i temu odnosa mladih prema knjizi. Naime, u jednoj beogradskoj osnovnoj školi, nastavnik književnosti, očigledno i poznavalac psihologije adolescenata, preduzeo je akciju koja nadilazi opšteprihvaćenu mantru „radim samo ono što moram” i ulazi u polje utopističke „radim sve što mogu”. Predložio je aktivu nastavnika književnosti da zajedno promene praksu rada s knjigama. A u svom odeljenju on je to već uradio. Uzeo je iz biblioteke nekoliko knjiga i odneo ih u svoje odeljenje. Podelio je decu u grupe, to jest uočio njihove već postojeće podele u „vršnjačke grupe”, i svakoj grupi dao po jednu knjigu. „Vaša grupa čita ovu knjigu, vaša ovu, vaša ovu... Počinješ ti... pa kad završiš, daješ njemu... možete da promenite redosled... Rok: taj i taj... ”

Rezultati ove pomalo donkihotovske akcije još nisu poznati, ali sama zamisao zaslužuje pažnju. Još jedanput se, dakle, zapitajmo: zašto mladi ne vole da čitaju? A pošto odgovor nije pronađen dosadašnjim promišljanjima, primenimo metodu kontrasta: a zašto neki drugi čitaju? (Srećom, ima među mladima iskrenih zaljubljenika u knjigu i čitanje.) Tu ćemo se složiti: čitaju jer je knjiga postala deo njihovog sveta. Dakle, onima drugima, koji ne čitaju, knjiga naprosto nije postala deo sveta.

Zašto danas mladima knjiga nije deo sveta? I šta zapravo čini svet današnjih mladih ljudi? Najlakše je opet okriviti „nove tehnologije” – mobilne telefone, internet i „Fejsbuk” – i reći da su današnja deca drugačija. Naravno da nisu drugačija. Današnja deca su ista kao deca pre hiljadu godina, ali je drugačije socijalno okruženje u koje ih odrasli smeštaju. A osim toga, ako su nove tehnologije toliko rušilačke, kako nisu iz života mladih izbacile loptu, lutku, i, pre svega – potrebu za porodicom i potrebu za vršnjačkom grupom?

Elementarna socijalna psihologija će nam reći da se u razvoju mlade osobe detinjstvo odlikuje vezanošću za porodicu, a adolescencija vezanošću za vršnjačku grupu – dok se ne formira samostalna ličnost. Dakle, porodica, odnosno vršnjačka grupa, jesu svetovi mladih ljudi u kojima danas nema knjige, pa ih nema ni u životu mladog pojedinca. Razlozi za to nalaze se zaista u modernom načinu života, jer ako su deca danas ista kao pre hiljadu godina, porodica i vršnjačka grupa nisu.

U današnjoj porodici dete uglavnom jeste oslobođeno straha i autoriteta odraslih, ali u zamenu za to nije dobilo poštovanje svoje male ličnosti, niti model za ugledanje, scenu za izbor između dobra i zla. Dete je postalo neka vrsta ukrasa i dragulja – svi ga čuvaju i paze, ali kao dijamant i kao novi automobil. Ne vide u njemu ličnost koja vapije za razvojnim podsticajem. I – nema knjige. U porodici se ne priča s poštovanjem o knjizi, deci se ne pričaju bajke, već se satanizuju kao mesto koje vrvi od nasilja, a umesto njih poklanjaju im se najnovije slikovnice sa slatkim tekstovima, tako da knjige liče na reklamne kataloge.

Vršnjačka grupa je pribežište za mlade u fazi rane adolescencije, u kome oni traže prve trenutke kada će biti pametni i važni. I tu takođe – nema knjige! Ima „novih tehnologija”, i one jesu bitne za funkcionisanje vršnjačke grupe, ali knjige – nema!

Zašto nema knjige u vršnjačkoj grupi? Zato što je i vršnjačka grupa s vremenom oslobođena kontakta s autoritetom odraslih, ali to mesto nije zauzeo niko, jer „nove tehnologije” ne uspevaju da ga popune. I zato akcija nastavnika liči na ubacivanje knjige kao insajdera u vršnjačke grupe njegovog odeljenja. Može se očekivati da, očigledno istinski, a ne lažni, autoritet tog nastavnika obezbedi početni impuls da se knjiga insajder u vršnjačkoj grupi zadrži, a onda i da bude prihvaćena. Tokom vremena bi mogla postati normalni deo svakodnevice, nalik na „nove tehnologije” i nove patike, i biti tačka okupljanja i razgovora, tema za poruke i prijatelj za selfije. Dok se neosetno ne izgradi u mladoj ličnosti nezamenljivo, dragoceno osećanje: potreba za knjigom.

Književnik