Izborna slagalica

Sudeći prema anketama, sedam stranaka/koalicija (ne računajući manjinske) ima šansu da uđe u novi parlament. Da li će tako biti, zavisi od volje birača na koju, osim lidera, neposrednih interesa i medija, uticaj imaju i poruke koje se šalju tokom kampanje.

Na osnovu poruka moguće je izvesti zaključke o ideologiji stranaka, ali i o neposrednim stranačkim ciljevima.

Već i letimičan pogled svedoči da nijedna stranka/koalicija ne nastupa sa čisto ideoloških pozicija. To znači da ni u jednom slučaju ne postoji čvrsta veza između proklamovane vizije budućnosti, ključnog protivnika i ciljne grupe. Čak i one stranke koje jasno ističu neki ideološki element po pravilu se obraćaju nedefinisanom mnoštvu, a ne specifičnoj grupi koja bi bila zainteresovana za realizaciju njihove vizije.

U tom smislu, za većinu stranaka bi se moglo reći da su bliske modelu sveobuhvatne partije jer se trude da privuku što širi krug glasača na račun strogog ideološkog profilisanja. Udžbenički primer savremene catch all stranke jeste partija „E” koja se obraća svima, plasirajući kombinaciju konzervativnih (stabilnost), liberalnih (budućnost) i socijalnih (zaposlenje) vrednosti, istovremeno ističući ulogu lidera i jedinstvo u cilju stvaranja široke koalicije.

No, to što se ideološki bitno ne razlikuju, ne znači da su partije potpuno neprepoznatljive. Za većinu građana najuočljiviju razliku čine lideri, ali iz toka kampanje moguće je uočiti i druge specifičnosti.

Dvočlana koalicija „A” posebno se ističe zalaganjem za samostalnost i suverenost. Kao ključne protivnike, dosledno, navodi međunarodne institucije i organizacije, blago koketirajući i sa strahom od izbeglica. Problem je što privremene (štediše) ili slobodnolebdeće (intelektualci) grupe kojima se najdirektnije obraća nisu dovoljan izborni zalog, pa kao meru uspeha „A” postavlja prelazak cenzusa.

Partija „B” se kloni jasnih ideoloških poruka smatrajući da joj je sam naziv dovoljno ideološko određenje. Ne insistira na nekoj posebnoj viziji poželjnog društva, niti ima jasno označenog protivnika. Pomalo se poigrava sa idejom patriotizma i arhetipom izdajnika. Dnevnu prepoznatljivost obezbeđuje sitnim čarkama sa drugim partijama, ali sukobe održava u granicama koje ne ugrožavaju eventualnu buduću saradnju. Za razliku od drugih stranaka, posebnu pažnju poklanja nastupu na lokalu. Birače mami svojom postojanošću tako da će i mera uspeha ove partije biti participacija u vlasti.

Tročalana koalicija „C” najglasnije ističe integraciju u EU kao svoju političku platformu. Drugih specifičnosti nema, a njen cilj i mera uspeha jeste ulazak u parlament.

Najvažnija politička poruka partije „D” jeste radiklno protivljenje ulasku u EU. Ipak, ono što je suštinski izdvaja od drugih partija jeste pažnja koju posvećuje pripadnicima potklase iz redova dominantne nacije. To je rudnik novih glasova i članova stranke. Poruke su uglavnom upućene članstvu, što svedoči da je najvažniji cilj unutrašnje jačanje i omasovljenje partije, a mera uspeha biće dvocifren procenat glasova.

Već pomenuta partija „E” se uspešno obraća nedefinisanom mnoštvu običnih građana koji žele miran život i veruju u bolje sutra. Poruke su orijentisane ka miru, stabilnosti i budućnosti. Kao glavnu prepreku ovim ciljevima vidi mržnju i sukobe. U kampanji, uprkos snazi, retko prva napada druge zauzimajući poziciju nekoga ko se, nekada manje, a nekada više agresivno, brani. Mera uspeha ove stranke je odlučujući uticaj na formiranje buduće vlade.

Specifičnost koalicije „F” je negativna kampanja. Njen isključivi protivnik je vladajuća stranka i sve ključne poruke su usmerene ka rušenju rejtinga njenog lidera. Obraća se svima, ali posebno potencijalno nezadovoljnim kategorijama stanovništva kao što su mladi, penzioneri i poljoprivrednici. Osnovni cilj, ali i mera uspeha ove koalicije jeste smanjenje rejtinga vladajuće stranke. U tom smislu koalicija „F” je spremna da žrtvuje i sopstveni ulazak u parlament, pa time podseća na nekadašnju „stranku” belih listića.

Stranka „G” se trudi da deluje pragmatično. Zalaže se za popravke u postojećem sistemu, a kao glavne kvarove vidi korupciju, partijsko zapošljavanje, štetne ugovore i slične pojave. Mada se ne razmeće ideološkim mantrama ona je pravoverni tihi zagovornik postojećeg (globalnog) neoliberalnog sistema. Cilj stranke je ulazak u parlament, a mera uspeha senzacionalni rezultat koji bi je načinio iznenađenjem ovih izbora.

No, velikih iznenađenja sada neće biti. Neizvesnost se može očekivati tek na narednim redovnim izborima. Izazov dominantnoj sveobuhvatnoj stranci neće, međutim, tada predstavljati druge takve partije, već one koje svojom ideologijom uspeju da pridobiju nezadovoljnike. Na desnici je već počela radna akcija na izgradnji infrastrukture. Levica je još u arhitektonskom birou u kome se spore oko idejnih planova. Globalni arhitekti još nisu odlučili kome će dati prednost kako bi počela velika promena usmerena ka tome da sve ostane isto.

Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu