Srpska privatizacija je bila i mašina za pranje para

U privatizaciji prljav novac ulazio je u Srbiju koliko je i kako je hteo. Kada prljav novac uđe, on „zarobi institucije”, a ta zemlja postaje „zarobljena” država, što je definicija Svetske banke. Drugim rečima, institucije ne rade za opšte interese nego za pojedince.

To je slučaj kao i s „Panama papirima”. Novac ide u Panamu da bi se oprao. A samo su izgovori da biznismeni tamo posluju da bi bili efikasniji i imali privatnost. Oni idu tamo, gde ih niko ne kontroliše. Srbija ništa ne preduzima da to istraži, a morala bi, ako želi jake institucije i vladavinu prava.

Ovim rečima Danilo Šuković, nekadašnji član Saveta za borbu protiv korupcije, komentariše aferu sakrivanja novca u poreskim rajevima i povlači paralelu sa privatizacijama u Srbiji.

On dodaje da su i oni sami u Savetu svojevremeno došli do saznanja da  ni za jednu privatizaciju preduzeća u Srbiji nije traženo poreklo novca. Potvrdu za to dobili su iz OECD-ove analize o efektima privatizacije u Srbiji.

Pranje novca i pitanje utaje poreza aktuelizovani su prošle nedelje kada su iz advokatske kancelarije „Mosak Fonseka” procureli takozvani „Panama papiri”. Reč je o poverljivoj dokumentaciji koja je otkrila da su mnogi svetski političari sklanjali svoj kapital u poreski raj, kakva je Panama.

Najpoznatiji slučaj pranja novca u privatizaciji je to što je biznismen Mile Jerković optužen da je mnogobrojne firme kupio kriminalnim novcem Darka Šarića.

Primeri da je novac „opran” su i kada neko preplaćuje nešto što kupuje pa na primer, hotel koji vredi milion evra plati dva i više miliona. I dokapitalizacija nekog preduzeća može da posluži za pranja para, jer novim uplatama vlasnik veštački povećava vrednost preduzeća.

Keš u finansijske tokove ulazi na ilegalan i legalan način. Tako je Vera M. izbeglica iz Hrvatske prodala pre nekoliko godina kuću u Slavoniji. Dobijeni novac, više od 20.000 evra, u Srbiju je unela u torbi, vraćajući se autobusom iz Slavonije.

– Kada sam pare odnela u banku, pitali su me za poreklo. Odgovorila sam da sam prodala kuću, a oni su samo tražili na uvid kupoprodajni ugovor što sam i pokazala – kaže Vera M.

Dobri poznavaoci transakcija između Srbije i Hrvatske, kažu, da postoji i drugi način prenosa gotovog novca, a jedan od njih je i da kupac Hrvat dođe u Srbiju i u kešu isplati pazarenu nekretninu.

Na sličan način, mnogo gotovine uneli su i naši ljudi s Kosova i Metohije, BiH od prodaja svojih kuća i imanja.

Stručnjaci kažu, da se u ovakvim situacijama ne radi ni o kakvom pranju para. Reč je o legalnoj gotovini od prodaje imovine, ili novca dobijenog nasleđem.

Za razliku od Srbije, u Nemačkoj je nemoguće neku imovinu naslediti, a da za to ne zna država. Pri nasleđivanju svaki deo imovine vredniji od 100 evra pažljivo se uračunava u sumu koja se nasleđuje. U Srbiji, prema Zakonu o sprečavanju pranja novca i borbi protiv terorizma

samo keš veći od 15.000 evra podleže ispitivanju porekla para.

Milan Škulić, profesor Krivičnog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu, kaže, da se u slučaju pranja novca radi o novcu iz krivičnog dela ili od izbegavanja plaćanja poreza koji se ubacuje u legalne tokove. Novac dobijen nasledstvom ili poklonom to nije.

– Prva faza u pranju novca je da se keš od, na primer, narkotika ubaci na neki račun. U svetu postoje specijalizovane banke za to. Sledeća faza je da se taj novac dalje transferiše i na kraju vrati vlasniku. Tragove novca je teško pratiti i može da se desi da se trag novca izgubi – kaže Škulić.

Mnogi ulaganje ruskog kapitala u Crnoj Gori vide kao „studiju slučaja” pranja para, a taj novac nije stigao u koferu, već je isplaćen preko računa, što znači, da je na nekoj drugoj destinaciji ušao u finansijske legalne tokove.

Ovaj stručnjak podseća da je konverzija mnogobrojnih evropskih valuta – marke, franka, guldena u evro poslužila i za pranje novca, pogotovo iz inostranstva. Na kraju tog procesa zamenjeno je tri puta više para nego što se očekivalo, što može biti posledica pogrešne procene koliko građani novca imaju, ali i pranja para.

Mnogi su skloni da za to što se 2003. godine u sistemu Srbije pojavilo tri puta više para optuže tadašnjeg guvernera Narodne banke Mlađana Dinkića. Škulić, međutim, kaže da se mora imati u vidu vreme kada se to dogodilo, a to je da je zamena novca rađena posle 10 do 15 godina ratova i sankcija, kada građani nisu imali poverenja u banke, već su novac držali u slamaricama.

On još jednom naglašava da svaki keš nije nužno sumnjiv i da imati gotovinu nije nelegalno. Pogotovo zbog naše istorije da su banke opljačkale građane, „umesto da građani pljačkaju banke”.

Država u kontroli prometa gotovine, kaže Škulić, treba da nađe pravu meru. Preterane provere nisu dobre, uplašiće građane i oni će odustati da polažu novac u banke ili od investiranja.

U Srbiji mnoge stvari velike vrednosti mogu da se kupe kešom, dok preduzeća posluju preko računa. Stanovi se kupuju preko računa, a novac može da potiče iz ušteđevine. I ni po čemu ne mora da bude sporan.

Načini pranja novca stalno se menjaju, jer se menjaju i odgovori države. Perači para i dalje, naravno, kupuju kuće, stanove, zemlju, ali novac ulažu i u keš intenzivne delatnosti (one u kojima ima mnogo gotovine), kao što su građevina ili ugostiteljstvo. Uvek su aktuelne i spoljna trgovina i fiktivne fakture.

Kod nas su političari više puta najavljivali hitno donošenje zakona o poreklu imovine, čija bi svrha bila izbegavanje utaje poreza, jer je nelogično da neko s platom od 50.000 dinara vozi BMV. Tome se i do sada, metodom unakrsne procene prihoda i imovine, moglo stati na put. Međutim, Poreska uprava nikada nije saopštila da li je otkrila makar jedan takav slučaj.