Sećam se izbegličkog kampa na Avali

U Beograd sam došao kao osmogodišnjak, izbeglica iz Irana, i ostao četiri godine. Živeli smo u izbegličkom kampu na Avali, kod motela „1000 ruža”, i zaista su brinuli o nama. Uspeo sam da naučim tri jezika: srpskohrvatski, rumunski i engleski pa su me zadirkivali da radim kao prevodilac. Sve vreme boravka u Jugoslaviji išao sam u školu – seća se u razgovoru za naš list Amir Arsames Eskandari (1979), reditelj, koji u Srbiji boravi ponovo kao reditelj.

Eskandari je došao iz Finske, gde živi poslednjih 27 godina, kao autor dokumentarca „Piksadores” kojim je otvorena Četvrta nedelja finskog filma u organizaciji Kulturnog centra Beograda, Ambasade Finske u Srbiji i Finskog filmskog fonda.

Dok smo razgovarali u Kulturnom centru Beograda, reditelj je kroz prozor mogao da vidi natpis „Jugoslavija…” na vrhu susedne zgrade, što ga je još jednom vratilo detinjstvu i izbeglištvu:

– Sećam se da sam imao mnogo igračaka jer deca koja su dolazila u kamp i brzo ga napuštala, ostavljala su ih meni. To mi je izgledalo kao san, a mojim roditeljima je bilo teško. I danas se sećam „Crvene zvezde” kao velikog fudbalskog kluba i Lepe Brene kao najveće muzičke zvezde.

Eskandari u filmu prati grupu mladića iz favela Sao Paula koji žive za „piksašo”, vrstu ulične umetnosti, odnosno ispisivanje poruka na neboderima. Sloganima koje tajno ispisuju noću, rizikujući život kako bi fascinantnim akrobatskim sposobnostima dospeli do vrhova solitera, izražavaju revolt prema brazilskom društvu.

– Moji junaci su tragični heroji jer žele da se bore protiv vlasti, korumpiranog sistema koji im ne daje priliku. Njihovi grafiti su crteži nezadovoljstva. Na njima nema boje, oni su isključivo crno-beli – priča Eskandari.

Upravo zbog toga reditelj se odlučio za crno-belu fotografiju:

– U njihovom životu postoje samo dve opcije: ili će ići u crkvu i postati religiozni, siromašni ljudi ili će biti kriminalci. Takav život je crno-beli i sušta je suprotnost onom koloru koji mi vidimo u Brazilu– ističe reditelj i dodaje da rad „piksadoresa” vlasti u Brazilu smatraju kršenjem zakona.

Međutim, slaže se sa konstatacijom da ima i onih koji to vide kao umetnost:

– Neki to vide kao vandalizam. Ali može da se vidi i kao umetnost sa porukom koja je nekad samo ime i prezime njihovog ubijenog druga.

Radove „piksadoresa” kao umetnost videli su i organizatori Bijenala umetnosti u Berlinu koji su ih pozvali u Nemačku, a njihovo prisustvo izazvalo je skandal i raspad grupe:

– Moderna umetnost svela se na to da sedimo, pijemo vino, slušamo muziku ili gledamo sliku i razmišljamo kako je to umetnost. Kada su Brazilci došli u Berlin želeli su da se njihov glas čuje, a Nemci da od njih zarade. Zato se ta saradnja neslavno završila, a grupa se raspala. Posvađali su se sa kuratorom, polili su ga bojom, došla je policija – ispričao je reditelj koji je te scene i uvrstio u film.

Eskandari je ostao u kontaktu sa „piksadoresima”: dvojica su se vratili dilovanju droge, jedan je odustao jer mu je tokom crtanja drug pao sa zgrade i umro. Jedino je Džan opstao, ali on je najmudriji u grupi, što se i vidi u filmu. Čak je održao predavanje na Jejlu.