Učenička praksa na mašinama od milion evra

Kragujevac – Iako i dalje većina maturanta osnovnih škola sebe zamišlja kao buduće menadžere ili programere, polako se menja slika da najgori đaci idu na zanate. Budući majstori koji se školuju za deficitarna zanimanja dobijaju stipendije, rade u fabrikama koje su visoko automatizovane, a po završetku trogodišnjeg školovanja većinu već čekaju radna mesta, i to dobro plaćena.

Stari majstori tvrde da imamo vrlo nadarenu decu za poslove zavarivača i da delovi u čijoj izradi učestvuju i naši srednjoškolci mogu da se nađu u avionima u Rusiji, automobilima u Francuskoj, vojnoj industriji i poljoprivrednoj mehanizaciji širom sveta.

Ovo smo mogli čuti tokom obilaska nekoliko preduzeća u Kragujevcu koja su prihvatila da budu „škole u fabrici” za đake Politehničke škole koji se školuju za bravare-zavarivače. Ovaj trogodišnji obrazovni profil uveden je po modelu kooperativnog obrazovanja, koji uz časove i praksu u školi, podrazumeva i praksu u preduzećima, uz stipendiju i posao. Po ovom modelu trenutno se u 10 škola u Srbiji obrazuju đaci za bravare-zavarivače, električare i industrijske mehaničare, a od 1. septembra će biti 14 takvih škola. Čitav projekat „Reforma srednjeg stručnog obrazovanja” finansira nemačka vlada, a sprovode ga GIZ (Nemačka organizacija za međunarodnu saradnju) i srpsko Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.

Direktor Politehničke škole Siniša Kojić kaže da su u Srbiji mnoge tehničke škole i zanatski profili ugašeni, jer je stanje u metalskom kompleksu bilo loše, upisna politika je bila destimulišuća, a deca nisu pokazivala nikakvog interesovanja da se školuju za ova zanimanja.

– Mi smo najstarija tehnička škola, osnovana 1854. godine. Naši đaci su radili delove čak i za Avalski toranj, pobeđuju na takmičenjima, a u jednom trenutku bili smo dovedeni na rub egzistencije. Učenici praksu obavljaju u sedam kompanija, koje im pokrivaju troškove puta, ishrane, dobijaju i dnevnice, a najbolje čeka posao – priča direktor Kojić.

Za učenike ta mesečna „platica” od oko 5.000 dinara svakako nije zanemarljiva.

– Putujem svaki dan oko 30 kilometara, živim u Bumbarevom Selu. Dobar sam đak, dobio sam stipendiju i potpisao ugovor na pet godina. Volim ovo zanimanje i ništa mi nije teško – priča Miroslav Simović (16), koji je ove godine na takmičenju mašinskih škola bio peti u Srbiji.

Bravar-zavarivač, profil koji ranije nije postojao u našem školskom sistemu, uveden je na inicijativu škole i zahtev preduzeća „Unior komponents” (nekadašnja „Zastava alati” koju su kupili Slovenci 2005. godine). Sada se već školuje druga generacija učenika.

– Dualnim obrazovanjem dobijaju svi: i kompanije jer dobijaju visoko kvalitetan kadar koji nam je potreban i koji je odmah osposobljen da uđe u proizvodnju, ali i društvena zajednica jer se smanjuje broj nezaposlenih – kaže Jelena Veličković, izvršna direktorka „Uniora”.

Ovde je sve „na dugme”, a svaka od mašina na kojima se danas radi vredi oko milion evra. Sličnu sliku smo zatekli i u privatnom preduzeću „Sunce”, koje je osnovano još 1929. godine. Na zidu je uokvireno staro majstorsko pismo dede sadašnjeg vlasnika. Ova diploma, koja je nekada označavala vrsnog majstora, trebalo bi da bude vraćena u obrazovni sistem Srbije.

– Kod nas na praksu dolaze i studenti i srednjoškolci, a najboljima bude ponuđen posao. Većina naših zaposlenih došli su u firmu preko prakse, jer nikome nije u interesu da ispusti dobre radnike – priča Vladimir Marinković, koji je diplomirao nemački jezik, uskoro treba da doktorira na FON-u, ali se odlučio da nastavi zanatsku tradiciju dede bravara i oca stakloresca.

U fabrici koja proizvodi vrata i prozore, zatičemo trojicu đaka na praksi. Prekidamo nakratko Darka Bojanića (16), koji skida zaštitnu masku uz dozvolu mentora – iskusnog radnika koji nadzire kako učenik vari.

– Dobar je osećaj uzeti aparat u ruke, ovo je zanimljiv posao. Više volim da budem ovde nego na časovima – sa osmehom kaže Darko.

A da rečenica „čeka ih posao čim završe školu” nije samo fraza, potvrđuje i Branko Veljović, direktor „Zastave Inpro”. On kaže da je firma žudela za majstorima ovog profila i da su bili prinuđeni da rade prekvalifikaciju.

Đaci koje smo prekinuli u poslu na sebi imaju zaštitnu opremu, a njihov mentor i nastavnik Zoran Pantić objašnjava da niko ne može da uđe u pogon bez opreme, da ne bi došlo do povreda.

– Meni je ovo bila prva želja, a motivisalo me je to što su rekli da ima dosta firmi u kojima mogu da se zaposlim – priča Stefan Belić (17) i odgovara da trenutno ima „peticu” iz prakse.

Da se i u glavama mladih mnogo toga menja, pokazuje i nedavni primer jednog kragujevačkog učenika – koji je knjižicu gimnazije zamenio aparatom za varenje.