Ništa nije nezdravo, ako se ne zloupotrebljava
(Фото Н. Марјановић)
Kardiohirurg na Institutu za kardiovaskularne bolesti Kliničkog centra Srbije dr Mladen Kočica završio je Medicinski fakultet u Beogradu s prosečnom ocenom 9,25, a specijalizaciju iz Opšte hirurgije sa odličnim uspehom na istom fakultetu.
Rođen je 2. septembra 1961. godine u Aranđelovcu. Govori engleski i španski. Živi u Beogradu, u braku s Milicom.
Akademik prof. dr Vladimir Kanjuh rekao je za dr Kočicu da je on „već sad ponos srpske kardiohirurgije”. Da je to baš tako govori nam i nagrada Privredne komore Beograda koju je Mladen Kočica dobio za najbolju doktorsku kardiološku disertaciju.
Kad ste odlučili da budete lekar...
Bio sam odličan učenik, pa sam posle gimnazije tražio novi izazov. Jer, postoje fakulteti koji su sami po sebi teški, pa i zbog toga predstavljaju izazov. Takva je i medicina, jer za nju nije potreban neki veliki talenat kao za umetničke fakultete. Tako sam izabrao fakultet, kao teži životni put, da bih proverio sebe.
... a kako ste se opredelili za kardiologiju?
To sam izabrao tokom fakulteta. To je interesantno i važno pitanje na koje imam neoboriv odgovor. Kardiovaskularna nauka, kao deo medicine, poseduje u sebi procese unutrašnjih dešavanja koji su u skladu s logikom, a ona mi u svemu daje pravo na miran život.
Kad vam je logika dala moć?
Kad sam bio na četvrtoj godini, u toku ispita iz hirurgije na Drugoj hirurškoj klinici u komisiji čiji je predsednik bio prof. Predrag Petrović, koji je, po vokaciji, kardiovaskularni hirurg. Tada je 16 ljudi bilo prijavljeno za ispit i svi su odustali sem mene. I svi su bili u sali, a samo sam ja polagao. Profesor je postavljao pitanja iz raznih oblasti medicinske nauke, a ja sam sa velikom sigurnošću odgovarao na sva pitanja. Profesor je bio oduševljen. Prekinuo je ispit i kazao da sam dobio desetku. Uhvatio me je za ruku i odveo u kadrovsku službu Kliničkog centra Srbije i zamolio nadležne da mi zapišu ime i prezime da bi, kad za godinu dana završim fakultet, odmah imao radno mesto. Ipak, nije baš tako bilo, ali ne greškom profesora, već administracije Kliničkog centra Srbije, pa sam, kao i svi ostali, primljen u radni odnos posle tek četiri-pet godina.
Posebna kulturna događanja u Aranđelovcu, u hotelu „Staro zdanje” koje je sagradio Miloš Obrenović. U njemu je Sala kneževa koja je najakustičnija dvorana na prostoru Jugoslavije. Sala prima 150 ljudi. Tu sam u toku leta slušao Jehudija Menjuhina, Davida Ojstraha, Pabla Nerudu... Zamislite situaciju u kojoj sedite i uživate kako Menjuhin svira. A tu su dolazili i londonska filharmonija, marijači iz Meksika... A sad, na moju veliku žalost, toga više nema.
Kako ste nastavili usavršavanje?
S profesorom Petrom Đukićem, mojim velikim učiteljem kardiologije, započeo sam priču o srčanim zaliscima koji pri određenoj operaciji imaju odličan odgovor, ali niko od nas to nije znao teorijski da objasni i da to dokaže. Ipak, u tom razgovoru sa prof. Đukićem ja sam mu ponudio odgovor na to pitanje. I on je, na trenutak, zastao i pogledao me. To je meni bio znak da dobro razmišljam. Ali, mi godinu dana nismo mogli da nađemo potvrdu tog mog stava, pa, podrazumeva se, ni celo rešenje te priče o srčanim zaliscima.
I ko vam je dao tu potvrdu?
Kasnije, slučajno, na internetu našao sam taj odgovor, odnosno teorijski dokaz određene operacije srčanih zalisaka. Do njega i do objašnjenja te priče došao je Španac Fransisko Torent Guask. I ja mu se obratim. Bilo je to 2001. i tada je počela naša prepiska. Ja njemu pitanje, on meni odgovor. I jednog dana me je pozvao u Španiju. I tako tri puta za tri godine. Sve do njegove smrti 2005. Tog čoveka i njegovu nauku sam doživeo kao magični dodir jer je na tome radio 50 godina.
Da li se razlikuju srca žene i muškarca?
Razlikuju se. Ne toliko kao organ, već srce kao deo organizma. Jer srce žene se nalazi u organizmu koji je u sveukupnosti bioloških zbivanja prirodno drugačiji od organizma muškarca. Isti slučaj je i sa mozgom žene i mozgom muškarca.
Kako se zdravo hraniti i zdravo voleti?
Osnovni stav je: ništa nije nezdravo, ako se ne zloupotrebljava, pa ni jedna cigara ili čaša... Ljubav i sve dobre i lepe vesti raduju i srce. Ali, životni problemi ili teška tuga, a posebno i najčešće u ljubavi, zaista deluju štetno na srce kao i sva tužna dešavanja. To je razlog što je srce metafora svih emotivnih stanja. Kad sve to znamo trebalo bi jedni drugima da čuvamo srce. Jer u ljubavnim događanjima dolazimo do lučenja svih hormona. Šire se krvni sudovi što deluje blagorodno na ceo organizam. Zato je srce, po objašnjenju grčkih filozofa i pesnika celog sveta, glavno stanište duše.
A kako sačuvati sportsko srce?
To je srce koje je vežbom istrenirano tako da bude prilagođeno mnogo većim naporima nego što su napori običnog čoveka koji se ne bavi sportom. Što je sport naporniji to su pripreme srca za teška takmičenja napornija. Ali, sreća je što srce poseduje ogromnu srčanu rezervu. Ona služi da srce izdrži sve iznenadne napore i kod ljudi i kod životinja.
Šta je vaš profesionalni stav?
Moj profesionalni stav, a samim tim i životni, isti je, jer neraskidiva je profesija svakog od nas sa nama samima, sa našim životom. Moram da priznam da moj stav nije autohton. Da sam ja umeo kazao bih isto kao što je to učinio vladika Nikolaj Velimirović: „Što si veći, to si manji.” To je moj životni stav.