Ko je ukrao srpski san

Imaju li narodi zaista lidere kakve zaslužuju? Toliko su vas puta time retorički lupili po glavi da ste možda i sami poverovali. Možda ste već usvojili aksiom po kojem smo sami krivi za sve što nam se desilo: raspad zemlje, rat, sankcije, bombe, siromaštvo, tranziciju, podele... Možda vam je, kao mnogima na javnoj sceni, prosto neprijatno što niste građani neke bolje, srećnije, bogatije i demokratskije države. Kolumnista „Politike” Zoran Ćirjaković skovao je reč „autošovinisti” za one koji su nezadovoljstvo, frustraciju i bes okrenuli ka unutra, pa srpskim greškama pravdaju svako nasilje i nepravdu koje su nam nanete.

Možda ste, kao reper Marčelo, koji je toliko željan „upristojenja” da mu se gadi da u Evropu krene sa domaćim „prostačinama seljačinama”, a kamoli da tamo stigne kao „uprostačena jeftina radna snaga”.

Možda ste kao moja koleginica čiji je utisak godine da je sve „grozno, grozno i užasno beznadežno”, jer smo postali „gomila depresivnih, premlaćenih, anemičnih zombija” koji samo sležu ramenima jer su nam „svu krv popili”.

Ili ste poput moje koleginice iz beogradskog dnevnog lista koji je apsolutni šampion državnih davanja po prodatom primerku? Ona je pre dva dana primetila da su predatorstvo, pohlepa i gaženje preko mrtvih, „i to ne samo figurativno”, glavne, osnovne i najvažnije osobine establišmenta u Srbiji. Ako dobro razumem, ovo „ne samo figurativno” valjda znači da pripadnici našeg establišmenta doslovno gaze po mrtvima, što svakako treba prijaviti tužilaštvu. Makar i ratnom, ako gospođa Kandić tamo već nije pretekla „Danas”.

Ako ste depresivni što su izbori a vi živite u Srbiji, ako ne znate da li više prezirete narod ili elitu, ako ste na ivici samobičevanja, imam jedan predlog. Počnite pomnije da pratite izbore u drugim zemljama, posebno američku predsedničku kampanju, najuzbudljiviju koju pamtim. Ima sličnosti, ali i ogromnih razlika, koje nisu na našu štetu, pa nema osnove ni za kakav samoprezir i samobičevanje. Naprotiv.

Naslov ove kolumne parafraza je naslova knjige Hedrika Smita iz 2012. godine „Ko je ukrao američki san”. Svi znamo šta je američki san: da je za svakoga sve moguće. I „bebi-bum” generacija bivše Jugoslavije živela je u uverenju da je progres linearan, da će svake godine biti bolje, da ćemo znati i zarađivati više i ići dalje. Onda se u Americi ispostavilo da je najbrži način uvećavanja profita da se proizvodnja seli tamo gde je radna snaga jeftinija. Nama je u tranziciji dato da sanjamo da će se i nama jednog dana ukazati „šansa” da isti posao radimo za mnogo manje novaca od građana „civilizovanih” zemalja. Amerikancima su bile potrebne skoro dve decenije da shvate šta im se desilo – a onda su naprosto pobesneli.

Znam tačno kako im je. Mi smo nekada imali „Energoinvest” sa 44.000 radnika, a sada se radujemo što će doći „Ikea” da nadomesti „Simpo”. Priča se da je gazda „Ikee” nekada davno bio poklonik Hitlera, ali ceo život jako skroman i vredan. Dabome, i neizrecivo bogat, no od nas se očekuje da mislimo da je to zaslužio trudom i odnosom prema poslu.

Jesu li Amerikanci zaslužili to što se njima desilo? Da im deca imaju lošije izglede od roditelja, da rade više, a zarađuju manje, da bombarduju zemlje koje su hiljade milja daleko, da zatvaraju fabrike i ne popravljaju rupe na auto-putevima? Ja mislim da nisu. Neko im je ukrao san.

Mogu da razumem američki gnev. Naša je zemlja razorena ratom, bedom i sankcijama, dok je Amerika pobednik Hladnog rata, kudikamo moćnija i bogatija nego što je bila pre 40 godina. Zašto bi se mirili s tim da „Fordove” automobile prave siromašni Meksikanci, a da oni postanu siromašni Amerikanci zaposleni u lokalnom „Mekdonaldsu”?

Taj su kipeći bes bolje od vladajućih elita pročitali Donald Tramp i Berni Sanders. Ali primećujem da tamo i novinari i političari dobro paze da prezir prema kandidatima ne uprave prema onima koji glasaju za te kandidate. Drugim rečima, svima je dozvoljeno da pljuju po Trampu, Sandersu, Hilari Klinton i Tedu Kruzu, ali se ni oni koji Trampa proglašavaju fašistom, a Sandersa boljševikom, ne usuđuju da takvima proglase i građane koji za njih glasaju. I kad je Tramp za novinare baraba, njegovi su birači samo nesrećni, razočarani, osiromašeni ili anksiozni Amerikanci, pojedinci koji za stvarni problem nalaze pogrešno rešenje. Tim anksioznim Amerikancima niko se ne ruga, ne otpisuje ih posprdno kao „gubitnike tranzicije”. Komentatori s dozom respekta priznaju da ne može biti lako Amerikancu sa srednjeg Zapada da pojmi kako je reč „belac” od opisa postala optužba. Zašto se toliko ističe da za Sandersa i Trampa naročito glasaju belci iz dezindustrijalizovanih američkih država?

Ne sećam se, uzgred rečeno, da je s takvim razumevanjem američka štampa razglabala o strahovima i frustracijama birača Slobodana Miloševića, Vojislava Šešelja ili drugih koje je proglašavala balkanskim koljačima i kasapima, iako su i ti građani imali razloga da budu anksiozni. Možda su čak zasluživali i više razumevanja od pripadnika američke srednje klase čija deca neće imati iste ili bolje materijalne uslove u najmoćnijoj zemlji na svetu.

To su razumevanje zasluživali od američkih novinara, ali kao da ga još nisu zaradili ni u očima dobrog dela srpskih novinara, koji ne prave razliku između prezira koji gaje prema Vučiću, Šešelju, Sandi Rašković-Ivić, i još većeg prezira koji gaje prema onima koji su dovoljno „glupi” da za njih glasaju. U tom smislu, u pomalo farsičnoj situaciji u kojoj proevropska opozicija pokušava da nađe Ahilovu petu proevropskoj vlasti, nekim bi se strankama moglo desiti da dobiju ono što su tražili: da ih „prostačine seljačine”, prema kojima ne umeju da sakriju prezir, u širokom luku zaobiđu na biračkom mestu.

Upadljiva je razlika i u tome da je u Americi patriotizam dozvoljen, čak poželjan, da ga se niko ne stidi kao kod nas. I dok Tramp preti „Fordu” da će morati da vrati pogone iz Meksika, liberalni intelektualci poput Majkla Riordana smišljaju bolne kazne za „nepatriotsko korporativno ponašanje”. Pod manjkom korporativnog rodoljublja uzima se kada kompanije koje su primale federalna sredstva za razvoj proizvodnje izvezu radna mesta u Meksiko.

Naša je izborna kampanja naglašeno učtiva, pa se tako ponaša čak i Vojislav Šešelj, dok u Americi konzervativni političari u debatama koje se prenose uživo jedni drugima retorički premeravaju genitalije. Na Trampovom tviter nalogu ćete naći 33 stranice ličnih uvreda na račun drugih kandidata. Nije retkost da njegovi glasači prebijaju one koji dođu da iskažu nezadovoljstvo Trampom, a nije retkost ni da ih Tramp u tome javno podstrekava. Čak je i šef njegove izborne kampanje ostavio modrice na mišicama novinarke za koju se posle kleo da je nije ni dotakao. Tramp žene naziva svinjama, političarke ružnima, a novinarke histeričnima. Novinarski sindikati podržavaju demokratske kandidate, ali ne protestuju pred Trampovim štabom, dok je u Srbiji ministar vojni odleteo sa funkcije zato što je na javnom mestu napravio neukusnu šalu na račun naše koleginice.

I još jedna razlika, za kraj. Malo poznata nevladina organizacija koju su Amerikanci osnovali proslavila se ovih dana u Beogradu zbog pitanja premijeru o projektu Velike Srbije. Hilari Klinton u desetinama dosadašnjih debata nije morala da odgovara na pitanje o onom trijumfalnom osmejku sa kojim je posle čerečenja Gadafija izjavila: Dođosmo, videsmo, on umrije.

A kako je sada u Libiji? To u Vašingtonu više nije ime zemlje, već političkog skandala. Gospođa Klinton je, uprkos svemu, najozbiljniji kandidat za 45. američkog predsednika.

Ma kakvo samobičevanje. Nego, ko nam je, stvarno, ukrao san?