Mogu li Englezi da postanu Norvežani

Kao da su prinuđeni da goli golcati šetaju pred komšijama, prijateljima, kolegama i neznancima – tako bi se osećali Englezi kada bi podaci o njihovim ukupnim primanjima i odrezanim porezima bili lako dostupni širokoj javnosti. Već dve nedelje, otkako su obelodanjeni dokumenti iz Paname i otkrilo se da premijer Dejvid Kameron poseduje deonice u ofšor firmi svoga oca u ovom poreskom raju, u Velikoj Britaniji traje burna debata: mogu li državljani Ujedinjenog Kraljevstva da se pretvore u Norvežane, koji danas lako, jednim klikom miša, mogu da saznaju koliki su ukupni godišnji prihodi bilo kog sugrađanina i koliko je poreza platio na ime njih. U Norveškoj je, naime, opšte mišljenje da to doprinosi pravednijem društvu i ujednačenim kriterijumima.

Po mišljenju mnogih analitičara, slobodno zavirivanje u džepove svih Engleza izazvalo bi društveni seizmički potres. Britanci smatraju da je novac privatna stvar, isto koliko su to i nečije ljubavne romanse. Kad bi se njihova imovinska karta izložila na uvid, osećali bi se „kao da im je neko skinuo donji veš i naterao ih da tako izađu na ulicu”, zaključuju pojedini antropolozi.

Otkrića iz „Panamskih papira”, koja su dovela do provale nezadovoljstva među običnim građanima, naterala su Dejvida Kamerona da otkrije svoja ukupna primanja i da preporuči ostalim visokim političkim liderima da urade isto to. Ispostavilo se da, osim premijerske plate iz budžeta, Kameron dobija svoj deo od iznajmljivanja kuće u Londonu, a da ministar finansija Džordž Ozborn svoju platu dopunjuje kirijom od 45.000 funti za izdavanje porodične kuće i dividendama od 33.000 funti od fabrike papira u porodičnom vlasništvu... Još mnogo više novca zgrće gradonačelnik Londona, ali primanja Borisa Džonsona plod su njegovog ličnog rada (kolumne u „Dejli mejlu” i prihodi od prodatih autorskih knjiga), pa ne izazivaju toliko negodovanja koliko je nastalo kada je ministar finansija, na primer, otkrio svoj lični budžet.

U situaciji kad većina Britanaca još nije dostigla materijalni nivo koji je imala pre finansijskog kraha i kad se svakodnevno smanjuju socijalne beneficije, smanjuje broj školskih klupa i bolničkih kreveta, protagonisti politike budžetskog rezanja žive raskošno dopunjujući svoje plate izdavanjem nasleđenih nekretnina. Britanci su, prema najnovijem istraživanju, mnogo netrpeljiviji prema „oplođivanju” bogatstva stečenog nasleđem nego prema imanju koje je za svog života zaradio neki biznismen, šoumen ili sportista.

Kameronovu preporuku da vrhunski političari stave pred javnost svoje imovinske karte kritikuju i parlamentarci. Oni smatraju da će u Vestminster, ako se takva preporuka usvoji, dolaziti samo „gubitnici” ili oni koji nisu uspeli da postanu imućni u nekom drugom poslu.

Afera s „Panamskim papirima” uticala je negativno na popularnost Kamerona. Rejting britanskog premijera pao je za osam odsto u poslednje dve nedelje, pokazali su rezultati najnovije ankete koju je u petak objavio „Tajms”. Istovremeno je popularnost levičarskog lidera laburista Džeremija Korbina porasla za dva odsto. Iz Korbinove imovinske karte koju je izložio vidi se da zarađuje tri puta manje od ministra finansija i da je, osim plate, za godinu dana dobio još hiljadu funti od honorara za predavanja. I Kameron i Korbin slažu se da bi za Britaniju bilo bolje da ostane u Evropskoj uniji. Referendum o „bregzitu” je u junu, a bogatom Borisu Džonsonu, koji aktivno propagira izlazak zemlje iz EU, takođe je opala popularnost za osam procenata.

U Norveškoj se, pak, podaci dospeli iz Paname takođe pomno prate. Jeste da svako u svakom trenutku može da proveri poreske obaveze i primanja bilo kog drugog Norvežanina, ali to važi samo za one koji svoje firme ne izmeštaju u poreske rajeve. Zasad nijedan norveški političar nije osumnjičen da je poslovao s Panamom, ali bankari nisu bili tako lojalne patriote. Otkriveno je da je luksemburška filijala najveće norveške banke DNB pomagala svojim klijentima da otvore kompanije na Sejšelima. Menadžeri DNB su se izvinili Norvežanima iako u tim aktivnostima nije bilo ničeg nelegalnog. U Oslu se smatra da takvi poslovi „nisu u redu” i u neskladu su sa norveškom kulturnom tradicijom.

Norvežani se nisu „poenglezili”, ali su uveli neke regulative koje su smanjile broj posetilaca na sajtu poreske uprave. Ako žele na internetu da vide ko i koliko ima novca i koliki mu je porez, Norvežani to i dalje mogu da urade. Ali, onom čiju imovinsku kartu ispituju, šalje se mejl sa imenom i prezimenom radoznalca.

Inače, skandinavski analitičari veruju da sva primanja u svakoj firmi treba da budu transparentna. Time se, kako kažu, znatno umanjuje poslovična nejednakost između muških i ženskih plata, a mogućnost manipulacija vantarifnim platama, nepristojno velikim milionskim iznosima bonusa i ostalim beneficijama svedena je na minimum. Čak se i poslodavci slažu da svačija plata i svačiji bonus treba da budu dostupni javnosti. Tako radnik koji se zapošljava zna šta ga čeka, sa kim da se poredi i čemu da se nada. U Britaniji smatraju da je norveška kultura „čudna i različita” i da Englezi po prirodi stvari ne mogu da se „skandinavizuju”, čak i da to žele.