Cvetni kauč Jozefa Franka

Specijalno za Politiku

Beč – „Upotrebi sve što se da upotrebiti”, bila je jedna od deviza bečkog arhitekte Jozefa Franka (1885–1967) koji je u svojim arhitektonskim i dizajnerskim projektima obraćao pažnju na individualne potrebe klijenata, uzimajući u obzir ljudsko telo u smislu njegovih matematičkih odnosa u prostoru i značaja osobe kao jedinstva tela i uma. Preispitivao je oštre arhitektonske dogme svojom umetničkom empatijom za ljude raznolikih ukusa u vreme bečkog modernizma, pokreta kome je formalno pripadao, ali sa čijim se načelima standardizacije nije slagao. Frank je branio tuđe pravo na delić kiča, zastupajući stav da arhitekta ne bi smeo da osuđuje nečiji ukus. Frank je jednu od svojih čuvenih teza – da je ljudima svest o životu u vremenu koje stalno teži transformacijama, oduzela svaki osećaj za prijatnost mira i tišine, pretvorio u glavni motiv da deo harmonije vrati u domove. Njegove ideje za enterijer predstavljaju spoj starog i novog, dizajnerskih pravaca, klasičnih i živopisnih boja i mustri.

„Ono što voliš samo će se od sebe stopiti sa sredinom” govorio je Jozef Frank koji je u istoriju dizajna ušao kao „baštovan enterijera”

pa cveće nije stavljao samo na tepihe zato što se „po cveću ne gazi”.

„Funkcija kuće se ne da opisati rečima (…) To što mi zovemo arhitekturom se nalazi negde između koncepta kuvanja, obedovanja, rada i spavanja”, piše u svojoj knjizi „Arhitektura kao simbol” (1931) Frank koji zastupa ideju kuće ili stana kao vrstu minijaturnog grada u kome je prostor tako organizovan da i potpuni stranac u njemu može da se snađe. Za razliku od Jozefa Hofmana čiji je stil veoma dekorativan i Adolfa Losa koji arhitekturi pristupa intelektualno, Frank smatra da bi arhitektura trebalo da se osloni na čitavu kulturnu istoriju uzimajući u obzir i duh vremena u kome nastaje.

U kriznim godinama posle Prvog svetskog rata, on se okreće projektovanju opštinskih zgrada (takozvanih Gemeindebau), radničkih naselja i vrtnih gradova, a početkom 1920-ih i porodičnim kućama i vilama, od kojih je najpoznatija Vila Ber u bečkom 13. becirku, koja se najviše približava idealima modernizma. Prilično skeptičan u vezi sa zadacima i mogućnostima arhitektonskog dizajna, Frank u koncipiranju stambenih prostora pokušava da ostavi vizuelno efektivan utisak detaljima koji „organski niču” iz životnih okolnosti.

Ne jedna, već tri izložbe posvećene pre svega dizajnerskoj, ali i arhitektonskoj zaostavštini Jozefa Franka su krajem prošle, i početkom ove godine otvorene u Beču. Velikom retrospektivom „Protiv dizajna” u MAK-u, kustosi Herman Čeh i Sebastijan Hakenšmit nude kompletnu sliku kreativnog stvaralaštva poznatog bečkog arhitekte i dizajnera, uključujući arhitektonske planove, makete, skice, akvarele, nameštaj i štofove. Poseban akcenat stavljen je na uticaj koji je Frank izvršio na tokove evropskog dizajna svojim višedecenijskim radom za stokholmsku firmu „Svenskt ten” („Švedski kalaj”), na izložbama prodajnog karaktera. Fantastičan svet šarenih mustri i nameštaja pokazuje u kojoj meri Frank unosi svežinu u unutrašnju dekoraciju doma, posežući za smelim kombinacijama cvetnih motiva i živih boja u doba u kojem dizajn teži da ide u korak sa arhitektonskim idealom jednostavnosti Le Korbizijeove vizije efikasne sredine. Frank između dva svetska rata proširuje mere stolica, fotelja i kauča u korist udobnosti. U MAK-u se mogu videti primeri postepene evolucije njegovih dizajnerskih rešenja – od najranijih modela kreiranih u Beču, do poznih, nastalih i proizvedenih u Stokholmu.

Svega nekoliko godina pošto je zajedno sa Oskarom Strnadom osnovao Školu arhitekture i firmu za dizajn enterijera „Dom i bašta” u Beču, Frank 1933. napušta Austriju, predosećajući opasnost koje političke promene u zemlji, pre svega prema mnogobrojnoj jevrejskoj populaciji kojoj pripada, sa sobom nose. Godinu dana po dolasku u Stokholm, kao već internacionalno etablirani arhitekta i dizajner počinje saradnju sa „Svenskt tenom”, firmom čija je osnivačica i vlasnica Estrid Erikson. Oboje dele sličan stav prema ograničenjima uniformnosti puritanskih principa i razvijaju stil koji iako sadrži pojedinačne elemente modernizma odstupa od „četvrtaste” geometrije funkcionalizma. Frankov cvetni kauč – uprkos kritikama da zbog svojih dimenzija ne bi mogao da prođe kroz vrata savremenog doma – postaje senzacija na Stokholmskoj izložbi 1934. Kritičari su zgroženi cvetnim dezenom ovog komada nameštaja koji je, osamdeset godina od svoje „premijere” još uvek jedan od najtraženijih i najreprodukovanijih Frankovih dizajnerskih kreacija.

„Svenskt ten” u svome arhivu čuva dve hiljade Frankovih skica za nameštaj i 160 mustri sa štofove od kojih se stotinak još  proizvodi strogo prema originalima, u (sopstvenoj) manufakturi.

Izložba ”Protiv dizajna” traje do 16. juna.