Estetika beznađa

Studiram u Hajdelbergu u Nemačkoj i uskoro se vraćam u Srbiju. Ovo nije tekst o šarmantnim ulicama starog grada, zamku koji se uzdiže nad njim, najstarijem univerzitetu u Nemačkoj, stazama kojima su hodali mislioci i romantičarski pesnici, vidikovcima, mostovima, niti o tome kako sam „izgubila svoje srce u Hajdelbergu”. Potvrđujem sve njegove lepote.

Moji boravci u inostranstvu u poređenju sa onima koji odluče da ostanu dugo, na neodređeno ili zauvek, vrlo su kratki, taman dovoljni da me sve vreme drži turistička ili studentska opijenost, da sagledam najpre (a možda i samo) dobre strane i pokoju lošu.

Moja iskustva života u inostranstvu su kratka, ušuškana u sigurnosti studentskih domova, izvesnosti studentskog života, bezbrižnosti putovanja, uživanju u iskustvima i učenju. Stoga ne znam, ne mogu da sudim ni da hipotetišem koliko bi mi ovde ili u nekoj drugoj zemlji (samo ne u Srbiji) bilo bolje.

Jedna izvrsna sintagma me je posebno motivisala da napišem ovaj tekst – „estetika beznađa”, a izgovorio ju je predsednik SANU Vladimir Kostić. Pročitala sam je u članku koji govori o tome koliko je u Srbiji dominantna atmosfera da se negde daleko živi bolje, da se pravi život odvija tamo negde drugde. Daleko od toga da mislim da je život u Srbiji sjajan, potičem iz skromne porodice sa sela, vozim se gradskim prevozom, pričam sa ljudima i živim i osećam običan život. Svakako ne mislim ni da je život u Srbiji najcrnji na planeti – jednostavno na vagu se može staviti mnogo razloga „za” i „protiv”.

Ipak, ne mogu da ne primetim da se svaki put kada dođem u Srbiju za vreme raspusta uglavnom suočavam sa ovakvim pitanjima: A možeš li da ostaneš tamo? Zašto ne ostaneš tamo? Sa jedne strane, na svaku vest o odlascima mladih vidimo lavine komentara i žali za pameću koja odlazi, za mladošću i budućnošću zemlje koja će doprinositi boljitku nekog drugog. Sa druge strane, čuđenje i sažaljenje u pogledu kada se neko vraća. Veoma sličnu reakciju viđam i kada se neko nakon studija vrati u svoje rodno mesto – pogled koji govori da neko nije uspeo u tom Beogradu i, eto, morao je da se vrati kući. Valjda isto tako važi i za inostranstvo. Da ne govorim o tome da život u selu ili u manjoj sredini može imati i mnogo prednosti – od zdravijeg vazduha, hrane do rešenog stambenog pitanja – ali da i te kako ima i mana. Ali još jednom, ovaj tekst se ne bavi pitanjima prednosti i mana života ovde ili tamo.

Beznađe je tema mnogih razgovora, ako ne i svakog, te se, ukoliko odbijem da učestvujem u njemu, ne osećam dobro. I zaista, kako da ne učestvujem u kritici svega što se dešava kad i sama sve to primećujem, osećam, žalim zato što je tako. Sa druge strane, to što doprinosim takvim razgovorima čini da se osećam još gore. Zbunjena sam. Svakako da želim razgovore o tome šta je loše, šta nam smeta, kako možemo da stvari menjamo. Tako sam i u svom životu uvek nastojala da učim i radim kako bih stvari promenila nabolje. Samo nekoliko dana boravka u Srbiji i ta energija me potpuno savlada. Ja to zovem objektivno sagledavanje stvarnosti, ali pored realnosti, tu je i beznađe koje se vrlo jednostavno ugnezdilo u moje misli.

Kada sam se vratila nakon godine dana studija u Americi, imala sam mnogo energije, poleta, detinje želje da menjam svet. To svakako u životu ne ide tako i suočavanje sa hladnim tušem realnosti je u redu. Ipak, ta „estetika beznađa”, još hladnija od hladnog tuša, iscrpla me je.

Sreća je nas milenijumaca u tome što, kad vidimo da nemamo kud, relativno lako spakujemo kofere i odemo. Mnogi nam to i zameraju. Možda i mi sebi ponekad zameramo. Stvari nisu kao što su bile ranije: stalnosti, sigurnosti gotovo da nema nigde, pa mi iskorišćavamo resurse koji su nama dostupni, a nekim ranijim generacijama nisu bili. Sve se menja. Vraćam se u Srbiju sa željom da budem suočena sa što manje sažaljivih i začuđenih pogleda i sa željom da ne moram mnogo da objašnjavam. Znam da me ne čekaju med i mleko, ali, recimo da i ovaj put dolazim sa novom energijom i nadam se da ću je lepo iskoristiti. Nadam se dobrom.

Aleksandra Simić, Hajdelberg, Nemačka